Autor: Радован Поповић
Strana: -
► Ostali detalji

Најновија књига у том чудесном низу драгоцености јесте биографија посвећена
Марку Ристићу, односно човеку-институцији једног важног покрета српске
авангардне књижевности – београдског надреализма, а кад се овај веома узбудљив
рукопис ишчита, може се рећи и – надреализма Марка Ристића. Јер је он био, како
се за Бретона говорило – надреалистички папа. Све се вртело око њега и све је
било подређено његовим и поетичким и политичким и иним захтевима.


Пребогату
документацију коју је Марко Ристић сачувао и за себе и против себе на блистав
начин склопио је и исписао Радован Поповић, користећи и надреалистичку технику
колажа. Задивљује обиље грађе до које је аутор дошао – и оно што је, можда,
највидљивије у односу на све остале његове биографистичке бисере – у случају
Марка Ристића није имао никаквих кочница, јер је његов став према Ристићу био
нешто специфичнији. Није устукнуо ни пред једним изазовом, није допустио да му
у писању, у манифестовању стваралачке слободе, било шта буде препрека (јер
писци су чудни јунаци јавне сцене – многи су били склони свакојаким не баш тако
прихватљивим моралним, етичким преступима). Пошто је Марко Ристић сабирао све
што је о његовој сабраћи и ружно и скандалозно, добра страна његове сложене и
не тако моралне личности (сетимо се његових скандалозних политичких памфлета из
1944. године који су неке интелектуалце одвели пред стрељачки строј, чему се он
на нескривен начин дивио не би ли се само додворио новим властима) јесте то што
је и о својим прљавим пословима оставио грађу. Иако му је морално било нека
врста кодекса – није био светац. Све своје моралне преступе зарад неописивог и
несхватљивог удвориштва, пре свега Јосипу Брозу Титу, вишеструко је искористио
да се домогне различитих позиција (био је амбасадор у Паризу, иако га је баш
тај Тито 1939. године регистровао као припадника „троцкистичкe гамади“, што је
било сасвим довољно за физички одстрел 1944. године ако се зна да се није
славно држао ни у току рата; потом директор одељења Југословенског
лексикографског завода у Београду, а обављао је и многе друге функције које су
му омогућавале лагодан живот). Ристићева биографија је и биографија надреализма
(додуше о њему је Радован Поповић написао, такође, чудесну романсирану причу
под насловом „Сјајно друштванце!“), али је ова специфичнија, сведена на главног
јунака који је приказан без трунке зазора – и с правом ће се ишчитавати као
најузбудљивији крими-роман – у једном даху. Још један детаљ је важан: ова
биографија је и биографија целе епохе 20. века – може се и тако, с разлогом,
тврдити. Кроз овај рукопис дефилују најзначајније и најважније личности како
југословенске интелектуалне сцене, тако и кључне личности политичког врха и
ФНРЈ и СФРЈ. Али, не треба заборавити, и европске интелектуалне сцене.


(Гојко
Тешић)