Миле Клепић написао је књигу која је добровољачки јаук што је био дубоко похрањен у њему, затворен, и дуго у Титовој Југославији осуђен на тамновање, на вечно прогонство из српског памћења, па и из сећања потомака. У књизи аутор дубоко осећа како се људска енергија његових ближњих троши у судару са животом, с ветровима историје, с ратовима, сеобама и идеологијама, а највише с људском злобом нахрањеном новом идеологијом, која је градила новог човека, а градећи га, понижавала и уништавала старог, а са њим и историјско сећање, српско осећање, православно виђење живота и хришћански морал, обичаје и вредности утемељене на искуству генерација.

Клепићеви текстови, дубоко лични, одсликавају грозничаву динамику историје: поимање света добровољаца српске војске из Босне, насељених на северу Баната, узбурканих година ратова, печалби и сеобе, али као своју стајну тачку имају онај период по завршетку Другог светског рата када се свет добровољачких породица окренуо изопштењу сваког онога који се није одрекао идеја, принципа и вредности за које се борио.

Сенке Подлокања искрсавају на белилу хартије, истрчавају у двадесет и први век и питају се о животу, вредностима, људском образу и људском стиду.