Писмо роду – збирка поезије

У својој епици, Војиновић отвара многим ликовима и знаменицима врата, да уходе наше читалачке дворе, да се представе и о себи белег оставе, да га обновимо, као и да га сами препознамо. Таква је и епска песма о Милошу Војиновићу чији су саплеменици, велики српски жупан Никола Војиновић и његов отац велможа Алтоман, „лоза тврђа од стијења“. Негде смо те стене прескочили не хајући за њихову светост и „Милошевог лика“ који се загубио у „српској неслози“ која вуче проклетство до данашњих дана, јер како каже наш песник „историја с нама не почиње/ а на опрез све нас опомиње“. Не може се порећи да смо кроз ратове прошли трагично, ни криви ни дужни, а одржала нас је као народ, само епика и мит у којима је једино поредак стварности делимично очуван. Кад помињем ратове онда ме задржавају исповедни стихови нашег песника: „Припадам роду такве судбине/ што често страда и пуно гине/ па многим од нас душманин и не да/ да живог види својега ђеда.“ Љубиша Војиновић је песник риме, али риме која се везује везивницама мудрости, сентенце попут народне изреке која задражава нашу пажњу са могућношћу суочавања најчешће две стране – силе и немоћи. Ту је наш песник, из свог поетског мисленика довео „у службу“ оне стихове који су пресудни и за објашњење наше свести о језику, роду и вери којој припадамо. Допринос ове књиге нашој епици јесте и допринос духовности са ослонцем на законе Божије што на неки начин везује српски род у коло, кидајући границе од политичке трске и менталног праха маслачка.