Ради се о идентификаторима (специфичним обележјима) који представљају сложену, доживљајно/чулну основу идентитета Пирота: 1. визуелни (ћилим); 2. аудитивни (пиротски говор); 3. олфактивни (укус какчаваља или пиротске пеглане кобасице). Одвојено посматрано, реч је о идентификаторима који могу да се нађу и на другим местима. На пример, ћилим се, у мање-више истој форми (техника ткања, шаре и формат), може наћи у простору од Анадолије до Босне; качкаваљ је сир који су најпре правили пастири-номади Каравласи или Црновуци; пеглану кобасицу можете купити и у Пернику (Бугарска), а варијанте шопског говора чују се у области која захвата граничне делове Србије, Бугарске и Македоније (П.Христов). Али, све то заједно може да се нађе само у Пироту и међу Пироћанцима. Тај процес се у антропологији назива апропријација, односно усвајање, прерада и повезивање (оргинална синтеза) нечега што су раније и неки други негде другде створили и користили. Сва три претходно наведена идентитетска обележја: пиротски говор, ћилим и качкаваљ, само су наизглед локални, али заправо говоре у прилог транскултурализма чији је полазни аксиом: препознати себе у другоме и препознати другога у себи (D. Cuccioletta).

Четврта основа колективног идентитета било би оно што се зове културни јунак − стварна или измишљена личност или књижевни лик који персонификује „дух места“. Чини се да је то најслабија тачка идентитетске конструкције − нема таквог Пироћанца, културног јунака, који би „на прву лопту“, дакле већ на сам помен имена личности, водио асоцијацији на град… (извод из ПОГОВОРА)