Аутор: приредио Миливој Ненин
Страна: 154
► Остали детаљи

Милан Ракић један је од најбољих српских песника, поготово оних из доба реализма који је већ почео да добива одлике модернизма тј. песника из школе Војислава Илића. Ракић је рођен 1876. године у Београду, гдје је завршио основну школу и гимназију. Након тога уписао је право у Паризу и тамо га завршио. Након факултета, постао је дипломата те се тим послом бавио до смрти. Цео живот био је Српски посланик у разним земљама света.

Такође је био и дописни члан Српске краљевске академије од 1922. године, а редовни члан постао је 1934. године. Као песик, Ракиће је почео да објављује радове 1902. године и то у Српском књижевном гласнику. За живота није написао пуно песама, тек педесетак, од којих су неке објављене у четири збирке песама. Прва збирка издата му је 1903. године под називом "Песме". 1912. је објавио "Нове песме", а 1924. и 1936. поновна издања "Песама". Иако су му песме биле одлично прихватане и од стране публике и од књижевних критичара, он је ипак врло рано престао да пише.

Будући да је много путовао по свету, форму песама преузео је од француски песника, али је много тога променио у сопственом песништву. У њима је истицао народне идеје и теме, а због стила, песме му највише наликују на оне из правца реализма. Ипак, у њима се због изражавања индивидуалности наспрам колектива осећа јасан утицај долазећег модернизма, баш као што је било случај код многих песика који су, попут Ракића, потекли из Илићеве песничке школе.

Ракићеве песме превођене су на разне језике, међу којима су и немачки, француски, италијански, руски, енгелски, мађарски и бугарски језик.

Милан Ракић умро је у Загребу 1938. године.