Strana: 667
► Ostali detalji

Песме

Дејан Медаковић је био ходочасник српских светилишта који је посебно марио, речима Драшка Ређепа, за ”српски север”, за Подунавље и путописе српских сеоба. Српски север је за Медаковића лирска снага Дунава, рајске реке ”јединства Европе”, репозиториј фрушкогорских манастира, уметничка сугестија тешке и тамне историјске судбине грофаЂорђа Бранковића, повест означена сеобама и миграцијама које допиру до нашег доба, као израз невидљивог проклетства данашњице и недељивог тоталитета времена.

Поезија Дејана Медаковића уједињује писмо историчара уметности са филозофијом ерудитног европског песника који размишља у раскошним барокним сликама.

Приповетке

Дејан Медаковић спада међу реалистичке и изразито ерудитивне приповедаче који су склони естетизацији, фикционализацији, семантизацији и универзализацији личних искустава и доживљаја. У његовом опусу каткада се препознају само обриси, а веома фреквентно и експлицитна аутобиографска наслојавања. Хронотопичност својствена је и кругу прича које тематизују реминисценције из његових ”раних јада”, детињства и дечаштва, проведених у Загребу и у Далмацији.

Ипак, како је својевремено приметио Драшко Ређеп, ”недовољно читане”, али веома карактеристичне и упечатљиве приче Дејана Медаковића, које се сада објављују сабране међу корицама једне књиге, представљају изузетно важну компоненту његовог укупног корпуса, али и уопште леп и поетички препознатљив допринос српском прозном стваралаштву.