Аутор: Милица Сељачки Мирковић
Страна: 260
► Остали детаљи

Стваралаштво Станислава Винавера један је од кључних чинилаца српске авангардне књижевности, а обимом и разноликошћу завређује пажњу читалаца и проучавалаца, мада је интересовање за његова дела варирало током времена. Винаверови текстови никога нису остављали равнодушним, било да је реч о одушевљеном одобравању или о оштром противљењу, а само су ванлитерарне околности могле изазвати прећуткивање. Парадоксално, неки видови његовог стваралаштва били су цењени али не много популарни, док је најчитанијим текстовима често приписивана мања вредност, као што је случај с пародијама. Управо тај сегмент Винаверовог опуса посебно је занимљив за проучавање са аспекта критичке функције, јер су његове збирке пародија према замисли и захвату много више од језичке бравуре и књижевне играрије, а критички став изражен у тим текстовима умногоме допуњује друге Винаверове критичке, полемичке и есејистичке написе. Сагледана као вид критичког говора, пародија употпуњава Винаверов стваралачки портрет и представља значајну специфичност у панорами наше књижевне критике у међуратном и непосредно поратном периоду, а нота промишљене и зреле критичности издваја пародијску делатност Станислава Винавера у односу на фриволни шаљиво-подсмешљиви тон спорадичних пецкања уобичајен за пародију у српској књижевности, у чијем је развојном луку његов пантологијски опус све до наших дана најбитнија карика и, чини се, недостижан врхунац.