Овога пута свевременска филозофска питања обрађују се кроз интимну визуру појединца, говори се о самоћи и о отуђености, а закључак је да – након свега – на путу јединке од рођења до смрти, „убудуће постоји један ’претходни свет’ и један ’потоњи свет’.“ Сама књижевница своју књигу сврстава у жанр приче, али читалац оклева да је стави у неки одређени књижевни вид.
Уметничко остварење
Елен Дорион,
Ни шума са велике реке, више прозаида него роман, својеврсна је потрага за идентитетом главне јунакиње Хане. Које жене живе у њеном генетском запису и чије је судбине наследила, сазнаћемо у овом путовању кроз време, у ком се садашњост и прошлост мешају преплитањем танких нити, па се стиче утисак да граница између ове две временске одреднице и не постоји.
У различитим бојама корица дневника Ханине мајке Симоне, крију се тајне бродолома, али и историја породице исписана стиховима, који сведоче не о догађајима, већ о суптилним унутрашњим превирањима, изненадним одлукама које живот наметне, због чега и сами постајемо бродоломници и тонемо са осмехом – на крају вода прекрије све, а са реке се више не чује ни шум. Могу ли стихови отерати несрећу док се питамо чије животе у себи носимо?