Савремено и традиционално  у роману „Падалице“ Панте Лазића

Роман „Падалице“ др Панте Лазића, сомборског психијатра  који живи и ради у Француској, објавила је 2015. године издавачка кућа „Прометеј“. Назив дела је нестерeотипан. Вук Ст. Караџић даје следеће  објашњење ове речи у Српском рјечнику из 1852. године: “падалица, (у Ц.г) и.п. маслина која сама опадне die von selbst abfallenden Obsrfruchte (23.Oliven) fructus aponte dicidentes“[1]. За Лазића ова реч има поливалетно значење: то је назив, како он наводи,  једне бакалнице „Назив је исто био јако необичан и силно привлачан: ПАДАЛИЦЕ, те се лако памтио и постао рекламни слоган који је течно клизио с уста на уста. Разуме се да је свако имао своје  тумачење тог чудног назива, а нико ништа није знао.“[2] Власник бакалнице објашњава овај појам, и упозорава на његову симболику: „Ако  си мудар, ако си стрпљив, падалица може и у снове и у шаке да ти упадне.“[3] Тајну те речи треба да одгонетне сам читалац, да уочи њену метафоричност и продре и помоћу ње у биће романа.

Кроз  двадесет и једно поглавље писац прати судбину брачног пара, чији јунаци немају презимена. Аутор приповеда о урбаном породичном животу, љубави, искуству родитељства. Од самог почетка јасно је да је тематска преокупација писца усмерена на стварност, што је је у складу са постмодернистичким тенденцијама. Дело испуњава очекивања публике модерног романа:  има једноставан стил, одређену динамику, лако се чита, итд. Роман је кратак јер је фабула редукована; остварена је скоро потпуна дефабулизација. Аутор степенастим типом излагања хронолошки прати догађаје и  тиме постиже антрополошку слику једног времена.

`           Главни јунак је Адам, како га је назвала његова супруга, јер је  био први човек у њеном животу. Међутим,  он је често, у својој сањарској глави, чуо реч Падам. Иако је корен речи идентичан називу романа: падати, падалица, Падам, главни јунак даје објашњење  да је то име настало уз симболично коришћење једначине: П + Адам= Пада+М.[4] Био је очаран њеним очима: „Била је то Анастазија с истим оним очима боје модрих шљива и са осмехом пчелице“.[5] Био је надахнут њеном једноставношћу, женственошћу, нежношћу. И он је дао њој име Анастазија, свестан да је могао изабрати било које, али  то је и његов почетак, а А је прво слово азбуке, а „што је јако у вези са чињеницом да  је уз њу први пут открио праве чари своје мушкости.“ [6] У њиховом браку рађају се двоје деце Надежда, будућа сликарка и Димитрије, будући лекар. Деца одлазе у бели свет, преко океана, оснивају породице, рађају се и унуци: Милица, Рада, Душан, Споменка, Љубомир. Живот исписује последње странице Адамовог живота: „ А потом кроз широм отворен прозор кроз цветиће раскошно расцветане гране бресквице, заиста долете бруј славуја, потраја пар тренутака. Ишчезе“.[7] А живот даље тече, обогаћен успоменама Димитрија и Надежде, који пребирају по пронађеним жутим страницама рукописа, испресованих биљaкa и диве се нацртаној барки, која чини оквир романа: почиње путовањем, броди се кроз живот, а онда се заврши бродом успомена.

Скоро свако поглавље романа може бити посебна кратка прича јер  има све одлике ове књижевне врсте. На тај начин се остварују Бахтинове тврдње да роман нема жанровског канона који га због тога чини, у извесном смислу, надмоћним над осталим књижевним врстама. Он се  бави посебном судбинома јунака а роман је форма личности, како истиче познати мађарски књижевник и филозоф Бела Хамаш,  а личност „и није друго до таква форма постојања која омогућује присуство истине у људском животу и после нестанка истине из људске заједнице.“ ^[8]

Град, у коме се одвија радња романа,  одликује културна и друштвена разноликост. Аутор користи свакодневни вокабулар и на тај начин се прилагођава захтевима публике „која не очекује ништа до ли разоноду те тиме постаје приступачан цјелокупној читатељској публици.“[9] Тај вокабулар је обогаћен појединим локализмима, новим кованицама: невештица, кошмарити, шушљетати, итд, што га чини  посебно интересантним. Жанровски „Падалице“ припадају породичном роману у коме се преплићу савремене и патријархалне црте. Савременост је присутна не само у фабули, већ и психолошкој замци времена. Не мора ништа да се догоди а да дело буде занимљиво. Изванкњижевна стварност утицала је на поимање мушких и женских идентитета у коме се често традиционалне поделе бришу међу половима. Романескни јунаци, без обзира на пол, носе понекад родна обележја супротног пола, што је настало под утицајем савремених животних токова.   У овом роману Анастазија је еманципована жена која дели све обавезе, бриге и радости са својим супругом.

Традиционалан утицај патријархалног морала провлачи се кроз цело дело, пре свега у уважавању чињенице да је породица топло гнездо које треба чувати као најсветији Божији дар. Анастазијина и Адамова једина сврха у животу јесте да одрже устаљени поредак друштвених функција мужа и жене. Најсрећнији тренуци њиховог живота обележени су рођењем деце. Својим породичним складом боре се против све чешће уништене породице, нестале под вихором отуђеног времена, деградацијом многих вековима чуваних вредности. На тај начин писац остварује тврдњу Ролана Барта да се роман бави човековом интимном историјом. Иако религијски мотиви нису чести, они непосредно извиру из понашања чланова породице. Када су избегли несрећу на путу, Анастазија захваљује светом Николи на помоћи. Адам каже да је срећан што су им деца крштена: „Адам самозадовољно прокоментариса:’ Обоје су крштени“.[10]„Свратили су разуме се и у цркву (Анастазија је запалила свећу да се захвали за Димитрија) …“[11]

Медитативни слој романа је веома разнолик, јер је у њега писац уградио своје богате животне опсервације. Он констатује каква су путовања, у правом и пренесеном значењу : „Људи се сретну, изненаде се: Сви су исти! А странци“.[12] Путовања у себи и ван себе доносе патњу, изнедрују недоумице, ткају посебне мозаике: „Одласци су и одвајања. Још један начин преживљавања. Као да се иде по неком имагинарном терапијском протоколу уз увереност у мелем свакоме јаду, и једу, када се кријеш негде, тамо, где исто царује његова висост: паралаж себе“.[13] Те недоумице нашег ткања ненаметљиво се провлаче кроз ткиво романа, они су музика сфера и идеја, покаткад у Платоновом смислу, спој бића и небића. Писац је задовољан јер схвата како мало треба да се буде срећан.[14]

Пратећи животну прича Адама и Анастазије откривамо микрокосмос ове породице која разоткрива људске потребе за смиреношћу, честитошћу и поштовањем. Лазић је издвојио типичне представнике савремене градске микрозаједнице и испреплетао њихове животне путање. Показао је вештину у обликовању дијалошких ситуација, говорној карактеризацији и дочаравању атмосфере и у фокус ставио свакодневни живот који је довољно занимљив за књижевно обликовање. Још једном се овим романом потврђује животна истина да човек треба да проведе свој век са оним кога воли.

Пред  нама је нови романописац који има дар старих српских приповедача. „Падалице“ крију многа скривена значења. Огледало свакодневнице преломило се у занимљиву чаролију причања и приповедања којима писац осветљава нове путеве српског романа. Српска књижевност у дијаспори добила је новог романописца чији су корени видљиви у свакој речи, идеји, чија српска душа лебди у завичају, у чаролији детињства. Лазић многе речи чува од заборава, остаје веран, традицији, а свему томе дарује аутентичан израз. Не постоји сукоб старог и новог, постоји само тежња да се мали микрокосмос открије, да се над самим собом замислимо и размислимо о основним животним вредностима и схватимо да је хришћанска љубав основа лепоте живљења.

Литература

Бела Хамваш, Теорија романа, Студентски културни центар, Београд 1996.

Milivoj Solar, Rječnik književnoga nazivlja, Golden marketing – Tehnička knjiga, Zagreb,2006.

Интернет извор:

Vuk Stefanovic Karadzic: Srpski rjecnik [1852] – Scribd

https://sr.scribd.com/doc/…/Vuk-Stefanovic-Karadzic-Srpski-rjecnik-185…10.10.2011. – Вук Стефановић Караџић: Српски рјечник, истумачен немачкијем и латинскијем ријечима Штампарија јерменског манастира, Беч, 1852, приступљено 10.10. 2015.

—————————————————————————————————–