Autor: Natalija Ginzburg
Strana: 128
► Ostali detalji

Meni se sad pak činilo da ja nikad nisam umela da živim i sada je sigurno bilo prekasno da naučim, razmišljala sam o tome da sam tokom svog života samo netremice zurila u mračni bunar koji imam u sebi.

Prevela s italijanskog: Jelena Brborić

Šta radiš kada si usamljena i prazna?

Izmisliš ljubav: da voliš i da si voljena.

Šta radiš kada je bol jači od tebe?

Upucaš ga između očiju.



Zajedno s metkom, iz revolvera izlaze potiskivani bes, očaj i strah, i junakinjin unutrašnji svet počinje da se prosipa pred čitaocem. Ispovest neimenovane žene iskrena je i sirova, bez teških metafora i kitnjastih slika, ona nam jednostavno govori Ovako je to bilo. Orkan njenih reči snažno odzvanja stranicama ove knjige otkrivajući istoriju jednog praznog i naglo prekinutog braka. Priča o međuljudskim odnosima odigrava se na pozornici iscrpljujućih i striktnih društvenih očekivanja zbog kojih nijedna uspešna veza nije moguća. Opterećeni i zaslepljeni sopstvenom tugom, junaci ne mogu u potpunosti da dožive jedni druge, zbog čega u ovom romanu i nema negativnih likova – svi su podjednako loši.