Приче о двоје – тако би могао да гласи поднаслов збирке Опојни мирис греха Јовице Ђурђића, јер у овој књизи кратких проза пјесник и приповједач истанчаних лирских осјећања ослушкује и, могло би се рећи, срцем биљежи ону фину унутрашњу драматику што бљесне у мушкарцу и жени који се, углавном, изненада сретну и у којима одједном плане ватра, разгоријевајући се у кратку прозну форму, пријетећи да запали и хратију на коју се распростире.

Већина прила догађа се током дугог топлог лета у малом острвском граду на Јадрану, гдје сунце, море и обнажена љепота тијела распламсавају страсти и пожуде и гдје разум често устукне пред набујалим емоцијама. Полазећи од тога да кратка прича треба да биљежи тренутак, као што поетска лирска минијатура пулсира у само једом трептају, Ђурђић узбудљиве фабуле гради на неочекиваном сусрету, узгредном погледу, неком необичном покрету, успијевајући да у свакодневним догађајима пронађе зрнца набијена прикривеном драматиком која ће се, под вјештим пером, развити у провокативну прозну творевину, кратку причу или новлету, пуну еротског набоја.

Остављајући покаткад читаоцу да домишља и допричава причу, што је посебнаа вриједност ових проза, Јовица Ђурђић му нуди (и у тој краткој форми) увјерљиво испрофилисане ликове и добро ситуиран амбијент у који смјешта радњу, а кад се томе још додају смислени и функционални дијалози и лијепи описи природе и ситуација, онда се с правом може очекивати да ће књига Опојни мирис греха бити прихваћена и читана. Ранко Павловић