Аутор: Иларион Руварац
Страна: 386
► Остали детаљи

Иларион Руварац (1. септембар 1832, Сремска Митровица — 8. август 1905, манастир Гргетег) је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословија и академик. Сматра се једним од оснивача критичког правца у српској историографији. Према избору САНУ убројан је међу 100 најзнаменитијих Срба.

Руварац се још као младић интересовао за српску историју, али није се школовао за историчара већ за правника и богослова. Ипак, Руварац је усвојио најважније поставке историјског метода који је развио немачки историчар Леополд Ранке, али је и сам разумео важност извора са којима се сретао у изучавању српске историје. У свом великом опусу, Руварац је третирао теме различитог обима и различите комплексности. Нарочито су га занимала тешка питања из српске историје чијем је расветљењу значајно допринео. Руварац је значајан као представник критичког правца у српској историографији који је дао кључан допринос у његовој афирмацији у односу на романтичарску историографију.

Руварац је своје резултате углавном саопштавао у облику аналитичких расправа са бројним дигресијама по чему представља јединствену појаву у српској историографији. Настојао је да буде истраживач извора, а не писац синтетичких прегледа историје. И поред тога што је његов строго критички метод одиграо велику улогу у развоју српске историографске мисли, његова критика је често у потрази за историјском чињеницом занемаривала уметничке и идејне вредности старих српских текстова, што је утицало да и поједини каснији истраживачи те вредности занемарују.