НИШЧИ

Сеобе Црњанског,
ситуиране у једну другу епоху и на друго место и
Стевановићеви Нишчи два су велика национална
епа, две до трагичности уверљиве, у уметничком
смислу суште истине о српским лутањима, страдањима и
потуцањима, које српске културне псеудоелите,
прелешћене вашарском литографијом на којој су
изображени, измаштани национално подобије и фиктивна
постигнућа, нису умеле (или пре нису хтеле) ваљано да
прочитају и разумеју.


Светислав Басара


Нишчи су свакојако
најчуднија књига у новијој српској књижевности, књига
која је у највећој мери израсла сва из овог језика
и сва занесена његовом „сладошћу, милозвучношћу,
небеском узноситошћу“, мада је, у исти мах, рекла
и најсуморније истине о менталитету о којем тај језик
сведочи. Овај роман спаја у себи готово све
традиције уметничког приповедања, од средњовековног
до реалистичког и модерног, али се ниједном
традицијом не задовољава, него тежи да се
изграђује према сопственим „правилима самосазданија“...


Љубиша Јеремић


Није проблем у
томе што је Видосав Стевановић протеран из српске
књижевности онда кад се сукобио с баналним
национализмом који је Србију и одвео тамо где је одвео, него
је проблем што се та пракса наставља, а то понајбоље
говори да је баналност још на делу. А он је жестоко
критиковао оно што не ваља у његовој нацији. Ако је
неко национални писац, онда је то Видосав
Стевановић.


Мирко Ковач