„Нема у овој лирици рапсодичног заклињања, нема декоративних, јефтиних композиција предела, нема фотографије. У питању није географија духа, него дух једне географије која је, наоко, једва уочљива, али која претеће опомиње. Или бар покушава да нас прене из летаргије аутаричног света самозодовољства.

Могло би се рећи да је овом аутору све ишло на руку. Узлазна линија младићских доживљаја претворила се, како су године наилазиле, у осмозу промишљености, својеврсне, наочите мисаоности. У питању није лирски дијалог са светом, већ бучна, нимало рубна расправа о себи самом.

Вулићевићу б ез сумње више лежи такозвана мала форма, минималистички захват, поруке без поуке која нам и иначе досађује својим рефренима. Сведочи он како прошлост дуго траје, и како ни један једини инцидент није и не може бити без тих осталих минулих суверенитета бола и среће.“ Драшко Ређеп