Аутори: Бела Хамваш ; превео с мађарског Сава Бабић
Страна: 312
► Остали детаљи

На концу о онима који су ситуацију схватили на први поглед. Пре свих Кјеркегор и Ниче. Затим, малена дружина: Фажо, Мерешковски, Панвиц, Евола, Берђајев, Валери, Ортега, Јасперс. Ни по редоследу нису комплетни. Оно што су видели било је следеће: маса која се до тада налазила доле пробила се у више друштвене слојеве. Овај пут, не као раније у доба сеобе народа, варварин није напао развијеног и узвишеног човека издалека и споља, него одоздо и изнутра. Несвесно се налази у самом човеку, оно је избило и у самом друштву се налази маса која се пробила. То је нова сеоба народа, вертикална провала варварства.

Антихрист је аперсонална неминовност која гази. Анонимни ужас, као што је, на пример, бирократија или технократија, или мора, ужасан факат пред којим се налазимо без одбране, не зато што је независан од нас него што то непостојање ми остварујемо и ми правимо и ми одржавамо и ми се привијамо уз њега. Ниједног тренутка није прави. Једино је божије право. The divine is only real. Антихрист je фикција без тела и без душе и без духа − Шестсто шездесет и шест. То је оно што постоји сада и данас. Живимо у тој неистини. То је последње раздобље Апокалипсе, појава безличног терора, сви дрхте, па ипак је ту и факат је и сви то раде. Ништа, па ипак је факат. Нико то не може претворити у личност. Па ипак је ту.
(Бела Хамваш)