Аутор: Момо Капор /мек повез/
Страна: 351
► Остали детаљи

1. Лепа прича је она која има просто лепу причу(занимљиву и интригантну фабулу, са неочекиваним обртом). Та лепа прича дешава се у садашњости (у тренутку писања), свуда тамо где је њен аутор „скитао“, на Ади Циганлији, уСарајеву, Њујорку, Паризу, Дубровнику или кршевитој и ратничкој
Херцеговини. Речју, цео свет јој је у руци, у малом прсту.

2. Лепа прича негује посебан тип јунака. Капору су драги „аутсајдери“, „фолиранти“, „скитнице“,„сањари“, „занесењаци“, односно сви „померени“ типови урбаног, андерграунд сензибилитета.
У последње време ништа мање, ако не и више, драги су му рурални, ратнички, „аутентични“ (наши,
пре свега из родне Херцеговине) ликови.

3. Лепа прича тражи и посебну врсту језика. Ноншалантног, козерског, са примесама интелектуалног сленга. У сваком случају, комуникативног, питког попут омиљеног пића.
А најлепше Капорове приче, по потписнику ових редова, јесу оне за које сваки читалац
(а то значи сваки потенцијални писац) зажали, кад их је прочитао,што их сам није написао.
Или боље рећи, обрадује се искрена срца писцу који их је написао.