Autor: Радош Бајић
Strana: 248
► Ostali detalji

Мајка Вера и отац Милош васпитавали су ме да препознајем добро у људима, да је добро које учинимо другим људима најважнији капитал сваког човека. Док смо изнад кошаре у вајату заједно трошили кукуруз,  мој деда Мирко, чворновати моравски сељак чију је животну мудрост тесао живот, говорио ми је: „Чини добро, Бог ти добро враћа.“

Верујем да су искреност и истинољубивост врлине, сматрам да неке ствари треба оставити прошлости, неке опростити а неке не заборавити. Лични живот, борба, бол, посртања и страхови, радости и туге, порази и победе и посао којим се човек бави тешко се могу одвојити.  Од када сам пробио кору и у јавном животу постао препознатљив, увек сам водио рачуна о томе да своју приватност и породицу одвојим од свог посла, од безразложног публицитета и медијског галиматијаса. Нико није могао видети на насловим страницама таблоида и сладуњавих недељника како се гордим и позирам с унукама и унуцима. Породица ми је све, и препознатљивост и живот, али само мој, односно наш али не свачији. Овога пута када свесно кршим то правило, неопходно је да у истој мери будем личан, приватан и поносан.