Аутори: приредили: Вељко Топаловић, Душан Мрђеновић, Бранислав Бркић
Страна: 299
► Остали детаљи

Ово фототипско издање је први прави и потпуни факсимил најстарије српске ћириличне књиге - Мирослављевог јеванђеља - написане у последњој четвртини 12. века. Штампа факсимила и пратећих књига завршена је на Видовдан (28. јуна) у Јоханесбургу, Јужна Африка, а читав пројекат је резултат седмогодишњег труда јединственог тима интернационалних експерата: уредника, историчара, византолога, конзерватора, технолога, штампарских и графичких мајстора, уметника и занатлија.

Непосредно по изласку из штампе, комплет МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ - ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ откупиле су многе од најзначајнијих светских националних и универзитетских библиотека, као што су, између осталих:

Конгресна библиотека
Британска библиотека  
Берлинско-Бранденбуршка академија уметности  
Гетеов институт у Минхену
Јохан Волфганг Гете Универзитет у Франкфурту  
Аустријска национална библиотека
Александријска библиотека…
Библиотеке Универзитета:
- Харвард 
- Принстон 
- Јеил   
- Дамбертон Оукс
- Оксфорд...
Манастири: 
- Хиландар  
- Острог 
- Рача на Дрини 
- Савина  
- Црква Светог Саве у Лондону 
- Црква Светог Николе у Котору 
- Српска црква у Сан Франциску...  

У Београду је 29. фебруара 2000. године одржана велика промоција овог издања, у свечаној сали Српске академије наука и уметности. 

Комплет се састоји од:
- ФАКСИМИЛА
- ДВЕ ПРАТЕЋЕ КЊИГЕ
- ПОВЕЉЕ О ВЛАСНИШТВУ
- ЗАШТИТНЕ ЛУКСУЗНЕ КУТИЈЕ


Предговор приређивача


Најстарији и најлепши ћирилични споменик српске писмености, Мирослављево јеванђеље, настао је у последњој четвртини XИИ века. На ово нам указују и речи, исписане руком једног од писара, које налазимо на последњој страни књиге:

"Ја, грешни Глигорије Дијак... заставих златом ово јеванђеље великославном кнезу Мирославу, сину Завидину…"

Кнез Мирослав, брат Великог жупана Стефана Немање, владао је хумском облашћу, која је добрим делом обухватала територију данашње Херцеговине. Могуће је да је израду јеванђелистара наручио поводом изградње своје задужбине, цркве св. Петра на Лиму. Не зна се како је и када Јеванђеље из Хума пренето у манастир Хиландар. О томе не постоје никакви подаци, па цак ни легенда. Једна од претпоставки је да га је донео Немања приликом оснивања манастира.

За Мирослављево јеванђеље српска наука је сазнала релативно касно, тек у другој половини 19. века. Искушењу, коме није одолео руски архимандрит, касније владика кијевски - Порфирије Успенски - можемо да захвалимо што је овај рукопис, после седам векова мировања, привукао пажњу тадашњих историчара. Опчињен лепотом књиге, Успенски је у зиму 1845/46. године, у самоћи библиотеке манастира Хиландара, кришом исекао један лист (фолио 166; по нашој пагинацији 330-331) и пренео га у Русију, где се и данас цува у Публичној библиотеци Салтикова-Шцедрина, у Петрограду (Ф. п. И 83).

До појављивања "петроградског листа", на археолошкој изложби у Кијеву, прошло је 28 година. За то време о "листу српског јеванђеља из 12. века" написано је неколико приказа, у којима су се о вредности и лепоти његових украса изрицале најпохвалније речи. На кијевској изложби, 1874. године, овај лист фотографише Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који и читавом рукопису даје име Мирослављево јеванђеље (иако је заправо рец о јеванђелистару).

Велико залагање српских свештених кругова, као и српских научника довело је до тога да млади краљ Александар I Обреновић о Ускрсу 1896. године посети Хиландар. Том приликом, он је богато обдарио манастир који је био у веома тешкој ситуацији, а Хиландарци су му, за узврат, поклонили своје највредније реликвије: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу Симеона Немање, која је у међувремену изгубљена.

Чудновати сплет околности довео је до тога да се овај репринт Мирослављевог јеванђеља појављује равно сто година после фотолитографског издања које је у Бечу урадио Љубомир Стојановић, великим личним пожртвовањем, а о трошку краља Александра I Обреновића. Издање из 1897. године представљало је врхунац штампе, у односу на могућности технике и финансија којима је Стојановић располагао. Штампано је у 300 примерака и садржало је 40 страна у колору и у формату који је идентичан оригиналу, а осталих 320, у две боје (црна и црвена) и на пола смањеног формата, постављане су по две на страну.

Објављивање фототипског издања Мирослављевог јеванђеља остао је неостварен сан многих приређивача и издавача у протеклим деценијама.

Из различитих разлога, на потпуно и право фототипско издање морало је да се сачека још читав век, па да се, тек на крају овог миленијума, књига први пут појави верно репродукована, са свим страницама у колору, позлатом иницијала и реконструкцијом садашњег повеза.

О самом Мирослављевом јеванђељу, његовом значају, вредности и историјату, биће речи у две књиге које се, у комплету с фототипским издањем, прилажу као неопходан пратећи материјал.

Прва, под насловом Историјат, бави се бурном судбином коју је овај споменик, у осам векова дугој историји имао. Ова књига, која је за Србе одувек имала значај посебне реликвије, преживљавала је драме једног народа у свим тренуцима славе и пораза које му је историја наметала. После Мајског преврата, 1903. године, када је династију Обреновича на престолу Србије заменила династија Карадордевича, Јеванђеље је, под још увек нејасним околностима, нестало, да би се поново појавило тек 1915. У Првом светском рату, заједно с војском и краљем, пратило је епопеју повлачења преко беспућа Албаније. У Другом светском рату, скривано у Ужицу, затим у манастиру Рача на Дрини и коначно у сефу Народне банке у Београду, избегло је судбину многих спаљених и покрадених књига. Данас се Јеванђеље налази у Народном музеју у Београду.

Друга књига, под насловом Коментари, представља најнужнији зборник података и текстова везаних за само Јеванђеље: каталог иницијала, редослед читања, начин на који су справљане боје и припремани листови пергамента средњовековних књига, као и неколико речи о оштећењима, повезу и тренутном стању у коме се рукопис данас налази. 

Приређивачки рад на овом издању почео је 1993. године, прикупљањем података и претраживањем архивске грађе о мало познатим детаљима који се односе на историјат Мирослављевог јеванђеља, као и пословима везаним за припрему саме штампе.

У припреми материјала трудили смо се да сачувамо сваку флеку, сваку подеротину или оштећење на оригиналу и тиме забележимо стање у коме се Мирослављево јеванђеље налазило пре конзервације и рестаурације, сто овом издању даје и додатну документарну вредност.

Судећи по малобројним траговима воска, Јеванђеље није често било у литургијској употреби. Вековна брига хиландарских монаха, као и посебна пажња која му је касније посвећивана, допринели су да се рукопис одржи у релативно добром стању. Стога, евентуалне разлике измеду фототипског издања које је одсликавало стање Јеванђеља од пре сто година и овог садашњег могу бити значајне за тачно утврдивање оштећења насталих у међувремену, као последица услова под којима је чувано.

О кожним повезима средњовековних српских књига у нашој литератури мало је писано, па је и нама остало да се, поред пажљиве анализе самог Јеванђеља, фотографија и постојеће литературе, ослањамо и на представе књига на иконама и фрескама. Судећи по траговима на последњој страни корица, да се претпоставити да је Јеванђеље имало копче са све три слободне стране књижног блока, и то по две са стране и по једну на горњој и доњој ивици. Облик копчи и плетеница реконструисан је на основу типских повеза из периода 12 - 14. века, јер је садашњи повез, по мишљењу неких историчара, каснијег датума у односу на рукопис. Отисци на првој и последњој страни корица су верна репродукција "слепих отисака" (утиснутих орнамената на кожи) оригинала, што важи и за металне ексере и украсе.

Приређивање овог издања, коме смо се у потпуности посветили, свесни одговорности која се пред нама налази, пратило је разумевање већине људи којима смо се за помоћ обраћали, на чему им и овом приликом захваљујемо.


Филм ”Мирослављево јеванђеље”