Аутор: Жарко Талијан
Страна: 593
► Остали детаљи

Књига о страдању Азањаца у ратовима од 1912. до 1918. године. Матичар Жарко Талијан сачувао је од заборава хероје из Азање.

Током ратова од 1912. до 1918. године мала варош код Смедеревске Паланке заслужила је своје часно место у историји. Матичар Жарко Талијан јунаке сачувао од заборава

Када се српска војска у Битољу борила за ослобођење земље 1915. године, породици Станојевић у Азању стигла је вест да је њихов син Илија, војник Првог пука, погинуо за слободу. Локални прота га је уписао у књигу умрлих. По ослобођењу 1918. године Илија се појавио жив на кућном прагу. Када су му признали да су га опевали у цркви, Илија је лаконски одговорио: "Зато сам ја у туђини стално осећао мирис тамјана!"

А био је тешко рањен. Метак му је остао у телу. Више дана је, ни жив ни мртав, лежао у води у рову. И извукао се.

Ово је само једна од више стотина прича о Азањцима у Великом рату, коју је прибележио локални матичар Жарко Талијан. Инспирисан судбином Илије Станојевића, овај хроничар је својој књизи дао наслов "Мирис тамјана".

- Илија је симбол пожртвоване борбе житеља доскора највећег српског села Азање код Смедеревске Паланке, која је у Великом рату дала 800 хероја борбе за слободу. Станојевић је имао срећу да се из мртвих врати у живот, ожени Милицом и изроди три ћерке. Био је качар по занимању, а умро је 1972. године. Међутим, многим другим Азањцима рат је "сакрио" судбину. И то ме је нагнало да их потражим и опишем њихов живот - прича Жарко Талијан, чији су деда Живко и стричеви Светозар и Дмитар били српски ратници.

Азања је добила име по турској речи хазаин - житница. Пред Велики рат имала је 1.400 домова и око 10.000 житеља. У мутним и прекретним временима током ратова од 1912. до 1918. године ова мала варош је имала своје часно место. Њени најхрабрији синови бранили су отаџбину крвљу и својим животима.

Када их је краљ Петар И Карађорђевић позивао да у Балканском и потом у Првом светском рату бране отаџбину зборно место су им били дуд на раскрсници, гробље и друм Азања - Паланка. По угледу на претке, Азањци су масовно стали на браник отаџбине.

- Остављали би куће, њиве, родитеље, жене, тек рођену и нерођену децу. У Велики рат заједно су кренули очеви, синови, браћа, стричеви, синовци, кумови, рођаци, комшије. У одбрану Србије из најбројнијег села отишли су азањски домаћини, сељаци, учитељи, свештеници, кметови, деловође, трговци, занатлије, ђаци. У бежанијама било је стараца, жена и деце. Наишле су године патњи, страдања, туге и бола, црних барјака и марама. Завладао је непрекидни мирис тамјана - прича хроничар Жарко.

Страдали су у борби за слободу, умирали су у болницама Грчке, Туниса и Француске. Многи Азањци су избегли из вароши и отишли чак у Америку и у Аустралију. Њихови потомци нису знали каква им је судбина и где су све док их није пронашао Жарко Талијан.

- Годинама сам обилазио породице војника и официра, записивао њихове приче и суочавао се са истином о смрти мојих варошана. Несрећним родитељима Ђорђу и Јовани Агатоновић пет синова и један унук су погинули у рату. Вељку и Марији Мирковић од петорице вратио се само један син. Петорица људи истог имена и презимена - Петар Јелић - дали су живот за слободу - набраја Талијан.

Провео је Талијан сате и сате у Историјском архиву у Карнегијевој и Музеју Патријаршије Српске православне цркве, листајући тефтере од 1823. године наовамо. Истражујући корене сопственог породичног стабла, али и других Азањаца, ушао је у готово сваку кућу у месту. Нашао је гроб свог претка Милосава Арсенијевића на Зејтилнику. Надгробни споменик Илије Димитријевића у Бизерти, у Тунису. У првим истраживањима дошао је до податка о 400 страдалих Азањаца, што је и званична историја забележила, а потом је открио још 400 судбина Азањаца који су голготу преживели. Многе од њих је нашао преко разгледница које су писали најмилијима.

- Реч је о 800 хероја Азање, који су донели слободу отаџбини и својој вароши. Отео сам их од заборава. Захваљујући њима Азања је почетком педесетих била највеће и најлепше село, са чак 25 венчања месечно. Данас нема ниједно... - разочаран је матичар Жарко.

Прича да је у некада највећем српском селу данас више развода него свадби и више умрлих него беба и ђака првака.

- Азања стари и одумире, а моја жеља је да се прошлост не заборави, да јој се врате потомци хероја Великог рата и да оживи - поручује Жарко Талијан.


ТРИ БРАТА РОЂЕНА

Хроничар Азање наводи да је у овом селу у преко педесет случајева погинуло и по три рођена брата. Он каже да су посебно истакнути борци били Срејић, Јаковљевић и Никосавић.


РАШАЈСКИ ПОСТАО ЈЕЛИЋ

Током рата окупаторски војник Михајло Рашајски, пореклом из села Уљма код Вршца, као аустроугарски солдат у Азањи је спасавао животе сељана од разјарених Шваба. Спасао је и Јаворку Јелић, која није хтела окупатору да преда жито. Писао је мајкама српских бораца писма и слао на фронт. После рата Рашајски је оженио Јаворку, дошао у њен дом и из поштовања према њеној породици узео презиме Јелић. Са новим именом Миша Јелић је постао прави Србин, који је славио Ђурђиц и Светог Николу. Умро је 1967. у Азањи.