Минулих заблуда сјај

КО САМ УСТВАРИ

Пред мене истрчале очи и машу ми да станем. Отказује ми срце у тренутку док се слутим. Где ћу о свемогући јаду, где да гранем,
кад залазим за оно што не смем да прећутим.
Коме да се поверим у ово време неподесно?
Зар птици која не зна кад пева кад плаче?
Мени је у овом простору одавно тесно,
сваки ми пролазник личи на опасност која скаче.
Умрећу као што сам се родио, у знаку питања. Споменик своме уму градим од несанице,
ако хоћете, у поноћ, у вашој соби запалићу свитања, јер ја сам далековод који вам мисли шаље без жице.
Идем у сутра гласно, ваздух препун летача. Уместо са женама спавам са песмама у кревету. Сваког се јутра будим испод звезданог упијача,
а себе никако да угледам у ваздуху, у лету.
Ко сам уствари, шта сам у овом часу,
кад ми се траг којег слутим у видику врти? Можда кришка света још непозната компасу, мина која ће експлодирати, тек после моје смрти.