Витез Карађорђеве звезде и Легије части
Најпознатија и најхрабрија међу женама ратницама сигурно је Милунка Савић. Као добровољац борила се у Балканским и Првом светском рату од 1912. до 1918. године, била пример смелости и јунаштва у опасним и тешким борбама с непријатељем. Није одустајала ни после рањавања, већ се након опоравка изнова враћала у борбени строј. О њеном јунаштву и спретности у руковању бомбама чуло се и у савезничким јединицама; поштовали су је и уважавали и високи војни руководиоци као што су адмирал Емил Гепрат, генерали Морис Сарај, Франше д’Епере, престолонаследник Александар Карађорђевић, војвода Живојин Мишић…
Французи су је између два рата звали да се пресели у Француску и добије француску војну пензију. Одбила је тај позив и изабрала да живи и ради у Београду и Србији. Краљевина Југославија би се сетила Милунке само поводом неких прослава и јубилеја на којима су генерали и министри причали о њеном јунаштву у ратовима од 1912. до 1918.
Признање од наше државе Милунка Савић добила је тек 40 година после смрти када су њени посмртни остаци премештени у Алеју заслужних грађана уз највише државне и војне почасти. Тако је неправда према Милунки Савић, делимично, постхумно, исправљена.
Како су ме рањену неговали у Бизерти! У
мојој соби није се могло окренути од цвећа,поморанџи и чоколада, што су ми доноси-
ле францу ске госпође и официри. Често ме
је обилазио и француски командант, старии седи адмирал Емил Гепрат. Једнога данадође француски коман дант, седи адмирал
Гепрат, седе поред моје болесничке по-
стеље, помилова ме очински и рече:
– Сине, оздрави што пре,
Француска те моли…