Autor: Симеон Пишчевић
Strana: 485
► Ostali detalji

Simeon Piščević - Memoari

Izveštaj o doživljajima Simeona Stepanova Piščevića

Varljivi život ovog sveta nagoni čoveka da kroz muke, napore i strahote, čak ako će izgubiti i zdravlje, ide napred, samo da dođe do cilja, koji mu se čini vrhunac sreće. Ali to je obmana, a srećan je, može se reći, samo onaj koji sve što čini, čini s dobrom namerom, drži se reda, koristi domovini i vladaocu, i za sobom ostavlja samo dobra dela.

A suprotno tome, kakva je nesreća kad ljudi nekad iz navike, nekad od prostote ili pogrešnog vaspitanja postaju rđavi, grabljivi, oholi, častoljubivi i puni mržnje.

Šta to znači i na koga mislim, videće se u ovoj knjizi.

U prvom delu ove moje knjige govorio sam o sebi i izneo sve što se sa mnom desilo, u mojoj otadžbini i u austrijskoj vojsci. Zatim sam opisao svoj izlazak iz službe i događaje koji su mi se desili za vreme moga puta do ruske granice, pa onda moje napore, strah i razne smetnje koje sam podneo u mladim godinama u kojima sam tada bio, što mi je sve na neki način nagoveštavalo da ću i u budućnosti prolaziti tako isto, a možda i gore. Ali to me ipak nije odvraćalo od moga cilja – ja sam i dalje išao za svojom srećom.

Otimao sam se da što pre dođem do onoga što želim, a sada vidim da čovek mora podneti sve što mu sudbina odredi. Pošao sam u nepoznatu zemlju, ali s dobrom namerom. Preduzeo sam daleki i teški put, na njega mnogo potrošio i prispeo u Rusiju.

Moja povest u drugom delu govoriće o svemu što se sa mnom dešavalo posle mog dolaska u Rusiju, o mojoj dugogodišnjoj, najispravnijoj službi u toj državi – kao što će se dalje već videti.

O Memoarima, ili, tačnije, autobiografiji Piščevićevoj, rekao je Nil Popov u svome predgovoru da je „izvanredno zanimljiva”: „Pored pričanja o službenoj aktivnosti dvojice pisaca (i Piščevićev sin, Aleksandar, napisao je svoje memoare; i oni su došli u ruke N. Popovu), u tim memoarskim delima rasute su vesti o njihovom javnom i privatnom životu, kao i o raznim ljudima s kojima su Piščevići dolazili u vezu ili u sukob. Te pojedinosti daju života čitavom izlaganju i čine pitanje tih dela izvanredno zanimljivim.”

Po podacima koje on daje, po predmetu i vremenu o kome govori, njegovo delo popunjava jednu veliku prazninu i zamenjuje nam jednu knjigu koja nam je nedostajala. Pisac je deset godina stariji od Dositeja, događaji o kojima govori počinju sa 1744. godinom. Slika života koju ona daje potpuno je nova, slika koju smo dosad, ali nestvarnu, imali samo u pesničkoj viziji Crnjanskog, kome su za njegove Seobe Piščevićevi Memoari dobro došli kao građa. NJih je i Crnjanski obilato koristio.

Na prvi, nepažljiv pogled to je jednim dobrim delom samo privatna istorija Srbina oficira u austrijskoj vojsci, koji je kao dete od trinaest godina pošao s ocem u pohod na Francusku, i odmah postao ađutant u puku, oženio se sa sedamnaest godina, i u dvadeset trećoj godini, kao kapetan, prešao u Rusiju, gde će produžiti tu vojničku karijeru, punu doživljaja i promena, ispričanu do najsitnijih detalja, vrlo zanimljiva i karakteristična istorija našeg prosečnog čoveka iz sredine XVIII veka u Austriji. –To je još i slika oficira koji je bio obožavalac svog husarskog zanata, konja, lepe uniforme, karijere (te stvari su dosta pripomogle da ostavi svoju otadžbinu i otide u Rusiju), uz to uglađenog čoveka nemačke, naročito bečke kulture (u Beču je proveo tri i po godine), koji je svojim roditeljima govorio „vi”, koji je redovno, čak i u trećem licu upotrebljavao titulu „gospodin”. I ujedno to je i slika dobrog i umiljatog čoveka vedre naravi, u prilikama dosetljivog i punog humora.

Živo i zanimljivo su opisani i svi doživljaji iz rata, i taj deo jeste prva srpska, dobra slika veličine i strahote vojničkoga života. Sličan je i opis puta od Novog Sada do ruske granice.

Iako je, prešavši u Rusiju, odmah od granice promenio ton i držanje (bio je, s jedne strane, iako to ne nagoveštava nigde, svestan da ne može dalje ići u traženju neke nove sreće; s druge strane, i to izrično kaže, bio je, kao i veliki broj Srba onoga doba, idolopoklonički zasenjen Rusijom carskog sjaja iz XVIII veka), postao skroman, bojažljiv, ponekad i prekomerno ponizan u dugotrajnom molbenom stavu radi višeg čina, koji je propustio uzeti prilikom dolaska u Rusiju (tada mu je čin bio skoro nuđen), svu tu poniznost pokazuje u meri u kojoj ni izbliza nije bio to u domovini. On ipak nije došao u Rusiju „u lov na počasti i činove”. I Piščević i većina njegovih drugova dobro su poslužili u vojnoj organizaciji Rusije. Piščević o tome govori hvaleći se pomalo, ali iskreno i pošteno. Vrlo je živo ispričan čak i opis naseljavanja na pustoj zemlji Slaveno Serbije). Osećao je kako treba pričanju dati života.