Аутор: Василије Ђ. Крестић
Страна: 298
► Остали детаљи

>„Мемоаре Тодора Стефановића Виловског” приредио академик Василије Крестић, а објавио новосадски „Прометеј”

У претходних неколико месеци појавиле су се три изузетно значајне књиге академика Василија Крестића. То су, пре свега – „Мемоари Тодора Стефановића Виловског (1881–1916)”, у издању „Прометеја” из Новог Сада, затим „Историја Срба у Хрватској и Славонији (1848–1914)”, издавач Завод за уџбенике, Београд, и „Досије о генези геноцида над Србима у НДХ” (Прометеј, Нови Сад).

Тодор Стефановић Виловски је познато име наше књижевности, историографије, новинарства и политике. Заједно са Стеваном Ћурчићем покренуо је и уређивао илустровани месечни лист „Србадија” (1875–1877). Био је власник и уредник илустрованог књижевнопоучног месечника „Српска зора” (1876–1877). Имао је значајну улогу у српском омладинском покрету. Више година узастопно, од 1875. до 1881, био је председник студентског друштва „Зора” у Бечу, а 1879. изабран је за посланика и секретара Српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима. За време устанка у Босни и Херцеговини залагао се да Србија и Црна Гора зарате с Турском и извојују ослобођење. Написао је занимљиве, чињеницама богате „Моје успомене”, које захватају време од 1867. до 1881. Оне, без сумње, истиче Крестић, спадају у ред боље написаних српских мемоара са сјајним портретима многих добро знаних и мање познатих савременика. Уживао је глас врсног новинара и био сарадник многих часописа, као што су: „Летопис Матице српске”, „Отаџбина”, „Бранково коло”, „Дело”, „Стражилово”, затим „Застава”, „Панчевац”, „Браник”, „Нова искра”, „Ново време”, „Одјек”, „Трговински гласник”, „Аугсбургер Аллгемеине Зеитунг”, „Wандерер”, „Политик”, „Пестер Ллоyд”, „Неуе Фреие Прессе” и „Хеллwалдс Аусланд”.

Као врстан писац, широко образован и искусан новинар с одличним знањем немачког језика, Виловски је 1881. године из Аустроугарске прешао у Србију. Ту је постао уредник напредњачког листа „Видело” и шеф српског прес-бироа, на чијем челу је дотле био Матија Бан. Шеф прес-бироа био је у два наврата. Први пут од 1881. до 1887. а затим од 1912. до 1915. године. За време српско-бугарског рата 1885. био је не само шеф прес-бироа већ и секретар врховног команданта краља Милана. После пада напредњачке владе јуна 1887. и доласка на власт тзв. Савезне либералне и радикалне владе Виловски је био принуђен да напусти Србију и да до јесени 1895. живи у Бечу.

Важно је нагласити, каже Крестић, да је све време када је био присиљен да напусти Србију и да борави у Бечу, за живота краља Милана, Виловски био у његовој служби. Они су били у сталној преписци и Виловски га је о свему што је бившег краља могло занимати, било да је реч о политичким или породичним питањима, нарочито оним која су се тицала краљице Наталије, уредно обавештавао. О томе сведоче писма краља Милана, која се налазе у прилогу ове књиге. Ова блиска веза са бившим краљем доказ је да је Виловски био у самом врху друштвених и политичких збивања Србије, да је имао могућности много шта да види, чује и сазна, што је за писање мемоара од посебног значаја.
Поред широког образовања, пространих знања, разноврсних интересовања и неоспорних списатељских способности, Виловског је за више државне послове у Србији препоручивало и то што је био син царско-краљевског мајора Јована Стефановића Виловског, познатог официра, успешног ратника, првог српског хидролога и великог патриоте. Стефановић се истакао у револуцији 1848–1849. у борбама против Мађара, посебно у бици код села Вилова, у Шајкашкој, која се одиграла 1. априла 1849. године.