Autor: Камелија Кавадија
Strana: 254
► Ostali detalji

У роману Маске страха Камелије Кавадије, породично насиље не представља само позадину радње, већ силу која обликује читаве животе и поставља питање: шта остаје од детета које одраста у кући где је страх свакодневица? На самом почетку, ауторка нам задаје тежак ударац реченицом главне јунакиње Софије: Најсрећнији дан у мом животу није био онај када сам се удала, нити дани кад су се родила моја деца, него онај када је умро мој отац . Тај почетак није само шокантан него је и образац читавог романа и сугерише немогућност да се прошлост ућутка, па чак и онда када се њен извор угаси. Софија, једна од троје деце насилног оца и пасивне, у страху занемеле мајке, носи своју трауму у ситницама. Најјачи симбол њеног детињства – помада против модрица – прати је и у одраслом добу, као подсетник да страх никада није заиста напустио кожу. Брат и сестра своје ожиљке носе на другачије начине. Брат, прожет потребом да увек стане у одбрану слабијег, постаје човек који реагује и на најмању назнаку насиља и то не само у својој породици, а оно што почиње као заштитнички инстинкт полако прераста у нови, опасни облик агресије. Кавадија лик мајке не ослобађа кривице, али је ни не осуђује. Њено стално понављање: „Није увек било тако”, јесте трагична немоћ, чин преживљавања жене која је одавно изгубила глас. Управо та реченица постаје за Софију извор дубљег страха: ако се њена мајка могла заљубити у доброг човека који се временом претворио у насилника, може ли се то догодити и њој? Маске страха је роман о циклусима, о томе како се насиље преноси као сенка, чак и онда када му се супротстављамо, али нас итовремено подсећа колико је важно без маске прекинути тишину. Превод с румунског: Ђура Миочиновић Дизајн корице: Соња Бајић