Роман „Људи на бури” Милана Петека Левокова мозаичке је структуре. Главни ток романа је дат кроз лик Иве, малог, обичног човека, путара, а уз тај главни лик испричане су и испреплетене још бројне људске судбине које граде структуру романа. Временски обухваћен је цео један век, и наша некадашња заједничка држава Југославија, Први и Други светски рат, одлазак у ЈНА, цео живот главног јунака Иве и његов одлазак у дом за старе…

Метафоричан наслов романа „Људи на бури” симболизује буру људских судбина, јер бура је снажан копнени ветар, а поднаслов Иво и пут, кроз опис пута писац даје шири историјски контекст, у који смешта и радњу свог романа… од краљева и царева, римских времена, па до данашњих дана, пут спаја и раздваја, пут је као и сам живот, све је у кретању без повратка, све се мења и људи и пут, али живот опстаје, истрајава, без обзира на краткотрајност људских судбина…

То је прича о тражењу правде или „правице” за словеначког човака, за његов идентитет и језик, за његов опстанак у глобализованом свету.

– Значи, да чекам – климну главом Иво. Знао је да га млада службеница, упркос свему, није разумела. Бар не суштину онога што га је натерало да покуца на њена врата. Зашто се овај човек узбуђује због две речи које недостају? Смешно – разуме се, њој, али не и њему. Смешно, али само зато што је све памтио. У суштини, то је био његов проблем, његов велики проблем. Кад би само могао да заборавља.