Људи говоре

Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универзума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници преко пута. Затим, не могући одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени a изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела.

Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ja сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Куд и камо комплекснија, куд и камо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику.

Београд, 28. I 1931.