Реч аутора

Када сам се те 1961-е године, сасвим непланирано (како ми је касније објашњено), родила као седмо дете оца Јевта и мајке Јоке, моја два најстарија брата, Војо и Блажо, већ су били момчићи. Бријали су се, загледали девојчице…

Добили су незахвалан задатак да ме упишу на Велимље у књигу рођених, но како их је  била „срамота“ због мог рођења, одлагали су данима задату обавезу.

Једно вече, отац је саопштио да сутра дан иде са коњем на Велимље ради куповине брашна и осталих крупних намирница. Њих двојица су се погледала а на његово питање: – Јесте ли пријавили дјевојчицу? Oдговорили су: – Јесмо! Више нису имали одступнице јер су знали да ће се отац сигурно срести са матичарем у локалној кафани и да ће се повести прича о рођењу детета.

Одјурили су то јутро пре њега ка Велимљу и далекој, предалекој школи и одмах свратили у „Мјесни одбор“. Гуркали су се уз дрвене степенице који ће ући у матичареву канцеларију и коначно су обојица свечано и теарално ступили испред њега.

– Добили смо сестру, рекли су у глас. – Када?, питао је матичар. – Јуче, одговорили су самоуверено да се не би постављало питање зашто нису пре дошли.

– Како сте јој дали име?, питао је даље матичар. – Добрана!, одговорио је старији Војо, као да се о томе у кући стварно разговарало и договорило.

И тако, остаде заувек мени званично тај датум „од јуче“ (5. октобар) а имала сам пуних једанаест дана живота.

Хвала Воју на ретком имену које ми је дао. Хвала му и што ми је заједно са супругом Верицом омогућио да одштампам ову књигу.

Хвала свој мојој старијој браћи и сестрама што су ми помогли да искорачам тешке и сурове кораке после преране мајчине смрти.

Одавно смо већ  сви одрасли, зрели, формирани људи. Блажа више нема међу нама али знам да се однекуд весели нашој трајној слози и љубави.

„Љуби ближњега свога а посебно род свој.“

Ту вредност ништа и никада  не може угасити.