Autor: Rejčel Hor
Strana: 415
► Ostali detalji

Magična priča o životu, ljubavi i porodici.
Topla i beskrajno romantična priča u kojoj će se mnogi prepoznati. Put do ispunjenja snova ima brojne raskrsnice. Koji je pravi?
Ne uspevajući da održe ritam velikog grada radeći po ceo dan sa dvoje male dece, Kejt Hatčinson i njen muž Simon, sele se u Safolk. Ostavljajući svoju karijeru, svoje prijatelje, svoju nezavisnost, Kejt pokušava da započne novi život pod krovom svoje svekrve tragajući za idealnom kućom. Posle nekoliko meseci, dok joj muž sve više vremena provodi na poslu u Londonu, Kejt počinje da se preispituje o ispravnosti svoje odluke. Jedne večeri, naleteće na kuću koja izgleda baš kao da je izašla iz njene mašte. Tu upoznaje i vlasnicu, Agnes, ženu u poznim godinama. Životna priča stare Agnes je za Kejt eho njenog sopstvenog života. I dok se prošlost i sadašnjost mešaju, ona shvata da još nije kasno da skupi snage i ispuni svoje snove.

Pun iznenađenja i neočekivanih obrta, roman otkriva i priču o Londonu kakav je bio nekad, promenama koje nosi novo doba i kući iz snova koja je sudbinski spojila dve žene.

ODLOMCI IZ KNJIGE

London, novembar 2002.


„Javi se, molim te, molim te“, šaptala je Kejt u slušalicu. Dok je slušala kako telefon zvoni, zagledana u sliku svog muža Sajmona sa Dejzi i malim Semom, koja je visila na zidu njene zelene kancelarije bez prozora. Na kraju je spustila slušalicu. Gde bi mogla biti Taša? Semu sigurno nije bilo lošije jer bi je dadilja nazvala. Kejt je potražila mobilni prevrćući po torbi i okrenula Tašin broj. Dobila je govornu poštu. Do đavola.
„Taša - ja sam, Kejt. Nadam se da se snalaziš. Moram da znam kako je Sem. Možeš li me nazvati u kancelariju kad budeš imala trenutak slobodnog vremena?“
Gurnula je telefon u džep sakoa pokušavajući da ignoriše leptiriće panike. Sem je sigurno imao samo stomačni virus, ali bilo je strašno videti ga s temperaturom i malaksalog. Povratio je čak i vodu koju mu je Kejt dala. Naravno, Taša je bila više nego stručna, ali... Trebalo je da ostanem kod kuće s njim i da javim da sam bolesna, rekla je ljutito sama sebi.
„Ne, nije trebalo“, rekao je iritirajući glas u njenoj glavi. Taša je savršeno sposobna da se sama izbori s tim. Šta bi se desilo da jutros nisi bila u televizijskom studiju i pobrinula se za Suzi Zi. Verovatno bi odbila da se pojavi u emisiji i digla bi se velika frka.
Kejt je morala da se složi sa neprijatnim glasom razuma. Suzi, draga ali veoma zahtevna osoba, bila je kantautor čiju su necenzurisanu autobiografiju upravo objavili Kejtini poslodavci, Jansen i hiks. U poslednjih nedelju dana Kejt je provela Suzi kroz londonski svet medija s namerom da je zaštiti od posledica priznavanja afera s raznim poznatim ličnostima iz sveta muzike. Kejt je čak i sada veoma rizikovala poveravajući je londonskom predstavniku prodaje dok traje potpisivanje knjige. Prekrstila je prste iza leđa, nadajući se da će sve proteći dobro i uzela taksi da se vrati u kancelariju Jansena i Hiksa u Ulici Voren. Planirala je da se pozabavi najgorim od svih hitnih zadataka koji su bili pred njom i da se iskrade kući ranije.
Kejt je pogledala na sat - već je bilo dvanaest i petnaest - a zatim na užas koji joj je bio na stolu. Bila je odsutna samo jutros i evo šta se desilo! Kule novih knjiga, nestabilne gomile papira i magazina, čak i hrpa plastičnih trolova floruscentne kose, koji promovišu fantastiku za decu. „Zašto ljudi koriste svaku priliku da prebace sve meni?“, razmišljala je, mrzovoljna, sklanjajući pramne tamne kose s lica i pritiskajući on na komjuteru. Poželela je, ne i poslednji put, da ima pomoćnika, ali nije bila na dovoljno visokom položaju za tako nešto.
Telefon je zazvonio i zgrabila ga je nadajući se da je Taša.
„Kejt? Adam ovde. Izvini što te gnjavim s još jednim problemom, ali...“ Kejt se razočarala. Adam Džejkobs je napisao svoj prvi roman i trebalo mu je mnogo pažnje i podrške. Obično bi mu rado pružila utehu, ali danas je samo želela da ga se reši. Dok je slušala poslednju žalopojku - knjižara u njegovom kraju ne drži njegovu novelu - držala je slušalicu između vilice i ramena i počela da sređuje nered. Naslagala je knjige pored stola, pazeći da se ne sruše, stavila trolove u kutiju i odložila papire i dopise u pregrade.
„Adame, stvarno nemoj da brineš, sigurna sam da postoji jednostavno objašnjenje. Opa!“ Jedna gomila knjiga obrušila se na pod. „Slušaj, odmah ću poslati imejl predstavniku prodaje. Da, da, da, znam. Moram sada da idem, izvini. Zdravo.“
Bacila je slušalicu, poređala knjige jedne preko drugih i počela da skida ceduljice s monitora.
Telefon je ponovo zazvonio. „Kejt, Patrik je. Gde si bila do žavola?“
O, Bože. Kako je mogla da zaboravi? Trebalo je da bude na sastanku s njim i njegovim najprodavanijim piscem krimića! Patrik, direktor izdavačke kuće, pregovarao je o novom ugovoru, a pisac je silno želeo garancije u vezi s marketingom.
„Žao mi je“, proguta knedlu, „potpuno sam smetnula s uma. Nisam bila u kancelariji... znam, kasno je, verovatno. Žao mi je. Suzi je... Ne znam Patriče - da, znam da je moja krivica. Da. Žao mi je.“
Zalupio je slušalicu, a ona je zagnjurila lice u ruke dok joj je njegov ljutit glas još uvek odzvanjao u ušima.
Ako ne naprave novi dogovor s piscem, siktao je, sve će pasti na nju.
„Dobro, stvarno si ti kriva“, javila se njena savest glasom stroge učiteljice. Nije trebalo da radi toliko poslova odjednom.
Ali imam toliko toga da obavim i nikoga da mi pomogne. Kako mogu biti na sto mesta istovremeno? Kejt se usportivila.
„Mogla si bolje da se organizuješ. Da ćešće kažeš NE.“
Kejt je uzdahnula. Da, i onda će reći kako ne mogu da se nosim s tim. „Ove majke što rade kao da su bez mozga, znate.“ Čula je kako je Patrik rekao nešto slično prošle nedelje, đubre jedno. Asistentkinja mu je otišla dva meseca nakon što se vratila s porodiljskog bolovanja, jer „očigledno više nije mogla da prati ovaj tempo“. Mislio je na ostajanje u kancelariji do sedam uveče i nošenje posla kući, pretpostavila je Kejt.
U ovakvim trenucima želela je da ima čarobni štap Harija Potera. Onda bi čarolijom oženila Patrika s devojkom koja ima karijeru u vrtoglavom usponu, zatim bi mu natovarila na vrat ogromnu hipoteku i trojke kojima su potrebna samo tri sata sna noću, i to u različitim terminima. To bi ga sredilo.
„Ćao, Kejt. Izgleda da opet ideš“, rekla je Anabela, sekretarica njene šefice Karine, stvorivši se na vratima njene kancelarije, u oblaku parfema ana sui. „Upravo ja zvala Karina. Zaglavila se u vozu na povratku iz Lidsa, tako da ćeš morati na ručak kod Džejmsa Klajda umesto nje.“
Džejms Klajd, ostareo i težak. Poslednja osoba s kojom bi Kejt želela da ima posla danas.
„Sjajno - upravo ono što mi treba“, gunđala je Kejt provlačeći ruke kroz tamnu kosu. Jednostavno nije imala snage za slavljenički ručak, koji je trebalo da se održi danas u privatnoj trpezariji firme povodom njegovog osamnaestog političkog trilera.. Sigruno iam neko drugi ko bi mogao da ide umesto nje...
Anabela je odmah razumela šta joj je na umu i brzo dodala: „Ostale smo samo nas dve - a ja sam zauzeta. Neko ovde mora da se javlja na telefon.“
Nešto je puklo u Kejt. Ustala je sa stolice i nagnula se preko stola. Dve crvene mrlje proširile su joj se preko bledog keltskog tena, a zelene oči bljesnula negodujući. Sa svojih 165 centimetara, imala je malu prednost nad sitnom Anabelom u mini suknji. „Pa moraćeš za promenu da odgovoriš i na moj“, režala je. „I pobrini se da mi preneseš sve hitne poruke. Neki od nas moraju stvarno i da rade.“