Аутор: Миро Микетић
Страна: 1238
► Остали детаљи

Сећања савременика, па и оних из поражених, националних снага, објављивана по успостављању вишестраначја у Србији, носила су са собом снажан емотивни набој. Пред нама је тротомна повест још једног учесника, савременика и сведока − Мира Микетића, по много чему интересантна и особена. Пажњу пре свега привлачи чињеница да је Микетић савременик, али за Васкрс 1941. (уједно и суноврат државе) којим почиње књига, сасвим мали дечак, чија ће меморија и опажање детаља засигурно фасцинирати читаоца. Разуме се, аутор није у тим годинама могао знати и разумети све сложене процесе који су се одвијали у његовој околини; но, његово послератно искуство, сазревање, сазнања и разговори са учесницима допринели су да он овако живописно и у целости представи све успоне и падове, заблуде и заносе, злочине и ожиљке своје средине. А средина у коју сећања сежу неумитно је и у многоме обликовала личност аутора, тада дечака, његово поимање света и стварности. Реч је о селу Пеовац у Васојевићима. Ту ће он, одрастајући у великој, сложној фамилији, васпитаван у националном и патријархалном духу, стицати прва знања о животу и идеалима. Дедови ратници и читаво окружење чак, чинили су да њихови наследници одрастају са вером и црквом, наслеђем и поносом као императивима. Једно је сигурно − на основу излагања − у схватању и поимању своје средине, аутор и сви људи његовог простора и времена не виде Црну Гору друкчије до као српску Спарту. Сви ови чиниоци утицаће да приступ аутора буде често романтичан, каткад и пристрасан, што му даје специфичан печат, а некада можда и умањује изворну вредност. Усађена врлина, а наслеђена схватања и обичаји, чинили су да аутор и његови ближњи схватају комунистичку револуцију и њене методе као највећу пошаст, а саму идеологију комунизма као царство мржње. Из прича старијих, млади Васојевићи сматрају да су циљеви комуниста „уништити племе, закопати вјеру, затворити цркве и владати обезглављенима“.

Окупација државе, смрт прадеде пред наилазак окупаторских војника, проглашење независности Црне Горе и оружани устанак прекинуће спокој и детињство Мира Микетића. Недаће које је ратни вихор донео у његов вилајет, виђене очима дечака, даће још једну, врло интересантну нит читавом рукопису. Тако ће нас некада изнененадити зрелост и знање дечака, а некада ће он, сасвим природно, својим детињим очима гледати на чудне машине − италијанске тенкове 1941, младиће са перјем на шеширима − заправо прве окупаторске војнике, вриштеће машине које испуштају пару − када је први пут видео воз и локомотиву, специјалне металне чесме − тушеве итд.

Када је отпочео општенародни бунт против намере Италије да уз помоћ црногорских сепаратиста одвоји Црну Гору од српства и Србије, готово све мушке главе из села способне да носе оружје нашле су се у редовима устаника. За врло кратко време, готово читава Црна Гора је ослобођена од окупатора. Када је уследила реакција Италијана, а у редовима устаника настало комешање и превирање, а потом поделе и сукоби, Васојевићи су постали оаза националног покрета отпора. Породица, фамилија и суседи Мира Микетића бориће се до краја рата у редовима Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића, а црногорски четнички лидери мајор Ђорђије Лашић, капетан Павле Ђуришић и низ других, нижих старешина, биће често присутни на страницама ове трилогије. Од самог почетка, њихов врло близак сарадник и ослонац биће ауторов отац Бранко, резервни поручник. Већ испољен током устанка, анимозитет између комуниста и националиста у Црној Гори попримиће убрзо ужасне размере; „српско-српски судар у Црној Гори представљао [је] исијавање несхватљиве омразе која је врхунила најниже страсти и испред себе носила жељу за истребљењем и затирањем целих породица, братственичких група и племена.“[1] Акције и реакције, злочини и одмазде створили су крваво коло грађанског рата, које није мимоишло ни Микетићев завичај и село. Међу жртвама комуниста, по Микетићевом писању прилично пасивних у устанку у Васојевићима, било је и сродника и суседа аутора. Њихова сурова убиства, прогони, приче о пасјим гробљима у Колашину и околини, у чијим су откопавањима и Пеовчани учествовали, дефинитивно су овај крај определили за национални покрет. Овога пута, у пролеће 1942. оружје су окренули против својих џелата − комуниста, у овом крају познатих и као јамари, борећи се против њих до слома совјетске републике на Жабљаку. Усхићено, Микетићев стриц Ранко саопштиће укућанима да је Црна Гора ослобођена од комуниста.

Драматични ток рата није дозвољавао да Микетићи проведу дуже времена скупа и у миру. Прекинуто детињство суочавало се са свим суровостима времена, па је аутор у својим књигама често у страху и збегу, као у ружном сну, од Арнаута, од комуниста… У његовој близини падају гранате, секу рафали. Када се најзад учини да ће бити спокојни, следе нови прогони и страдања. И као врхунац кошмара, аутор, одвојен од мајке, бежећи гледа своје упаљено село. За сво то време, он нам зналачки умеће и позадину свих страдања и патњи: и Михаиловићев национални покрет у Црној Гори трпи значајна искушења и ударце. Марта 1943, пробивши четничку кордонску одбрану на Неретви, партизани су постали господари терена између Таре и Пиве; у исто време, у оквиру операције Шварц, Немци су почели са разоружавањем четничких јединица у Санџаку и Црној Гори. Мајор Павле Ђуришић је заробљен са око 2.000 његових људи. Одведени су у логор у Пољској, одакле ће се вратити тек након вишемесечног ропства. Последице су биле врло озбиљне; у тај простор убацили су се партизански одреди. Септембра 1943, након капитулације Италије, отпочела је велика партизанска офанзива у Црној Гори. Италијанске снаге листом су прилазиле партизанима, а међу четницима је наступило осипање. Острошка трагедија октобра 1943. и погибија националних лидера (пуковника Станишића и генерала Ђукановића), те долазак 2. ударног корпуса НОВЈ означиле су почетак краја црногорских ројалиста.

Од маја 1943. ни Пеовац више није био чисто четничко село; сви потреси Равногорског покрета рефлектовали су се и у мањим срединама. Црногорски четнички лидер мајор Ђорђије Лашић је још у новембру 1943. у очају писао о стању међу националним снагама, жалећи што и он није погинуо. У савезничком бомбардовању Подгорице 1944. нашао је смрт. Унакажени трагедијом покрета и уништењем руководства, Црногорци су убрзо дознали и да су савезници напустили генерала Михаиловића, да је и краљ позвао народ да се сврста у јединице маршала Тита. То је означило почетак голготе и страдања мале Црне Горе, која је прескупо платила пораз националног покрета у Другом светском рату. Сахранивши иконе и закопавши реликвије, Пеовчани су се, делећи судбину народа, опростили у јесен 1944. од својих домова. И опет се аутор, са целом својом породицом: родитељима, браћом, сестром и дедовима нашао у бекству. Бежали су од комуниста, водећи са собом чак и козе из Пеовца.

У одступању војске и народа преко Санџака, Миро Микетић је први пут виђао буле и ћулафлије; био је то за њега један сасвим нови свет, који је, уз све ратне страхоте, прерано спознао. Прелазећи у Босну и крећући пут Босанске голготе, он се заиста нашао у једном паклу, где су борбе са комунистима и усташама, али и тифус, глад и студен сваког дана односили животе. Једини моменти којих би се можда са осмехом могао сетити јесу часови историје његових дедова, ретки тренуци предаха и сусретања. Сусрете са мајором Ђуришићем и генералом Михаиловићем, под чијом су се командом његов отац и стриц борили, које је народ у песми опевао, са чијим су именима на уснама војници умирали, аутор ће памтити засигурно до краја живота, о чему нам сведочи и начин на који су описани. У тој голготи, где су жртве остајале у готово сваком месту, страдала је интелектуална, духовна и свака друга елита Црне Горе. Страдао је и Павле Ђуришић. На том путу остао је поред земљака Микетићевих и његов деда Пеко Бандовић. Аутор је, уз живописне и трагичне описе изгибије, пратио пут обезгробљене војске дуж целе Босне, до сусрета са србијанским јединицама; потом кретања Црногораца до Лијевча Поља, па преко НДХ до Словеније и Аустрије… И пут њених остатака преко Србије и Косова, уз све муке и понижења, натраг.

Остаје нам да се, када склопимо корице Микетићевих књига, запитамо шта он заправо подразумева под појмом пакао. Да ли је он кроз пакао пролазио само за време одступања кроз Босну и Словенију? Или је пакао почео још априла 1941. у његовом Пеовцу, па су уз она страдања у одступници настајали кругови пакла? И је ли повратак у Васојевиће 1945, када су Микетићи откопали иконе и наставили живот под комунизмом, такође својеврстан круг пакла? Сигурно је да ће читалац, стапајући се са штивом и доживљавајући патње аутора и сам доћи до одговора. А историчар ову тротомну (ис)повест користити као драгоцен извор за изучавање грађанског рата у Црној Гори.

По Јовањдану 2010.
Немања Девић