Аутор: Радосав ПушићРадосав Пушић
Страна: 160
► Остали детаљи

Сваки пут када се изводи ова „света игра", онтолошки и егзистенцијално се утемељује, ситуира стварност за коју та игра/плес важи. Она животу припада битно, не као нешто што му је придодато, спољашње и мање важно, већ као оно унутарње и исконско по чему и кроз шта живот уопште и јесте живот. Зато се игра, на коју упућује пиктограф за лепо, у светлу тзв. исконске тајне, јавља као поука и вест, украс и бит човека, космички образац (ли ), лепо, које се у вечној свеприсутној мени свега што јесте испољава као нешто божанско и свето.

Лепо је све оно што се да „видети". Лепо се не може одвојити од егзистенције/постојања. Лепо се, готово увек, везује за изглед/лик. Појава бића је лепо, као и све оно што је испуњено, потпуно, свеобухватно. Чини се и да Лао Ци и Џуанг Ци својим поимањем света, речено нашим језиком, виде да су свако постојање, свака људска егзистенција, дело, које иде из „сржи даоа", уметнички, а да је сваки „естетски акт" космички. Највиша лепота, која се корени у даоу, у основи је надчулна (иако је чула слуте), а сваки однос према лепом (оличење даоа) је личан. Природно, самоникло, спонтано, просто, једноставно, као описи даоа, у ствари, на најбољи начин описују највишу лепоту.