Конобарске и свакакве приче

Рецензија
Збирка прича Стеле Манасијевић, „Конобарске и свакакве приче“ могла би се у најкраћим цртама описати као срећан сусрет Набокова, Јонеска и Чарлса Буковског за шанком неке безвремене биртије. Коначно, прва половина збирке у тесној је вези са кафаном и алкохолима, мада ће љубитељи „барских“ мушица остати помало разочарани јер ментални оквир „Конобарских и свакаквих прича“ уопште није кафански у класичном смислу те речи. Кафана/кафић/биртија у овој је књизи само поприште неупоредиво озбиљнијих истраживања читаве једне галерије препознатљивих карактера нашег времена доведених у психотичну везу са називима коктела и, уопште, алкохолних пића. На мене је најснажнији утисак оставила прича „Жене ликеруше“. Понајпре што ме је уопште подсетила на ликере, то чаробно-отровно пиће давних времена, а потом због маестралног описа ликеру склоних жена који се, тачку по тачку, поклапа са мојим сећањима на даме тог кова. „Харају по сеоским вашарима, не пропуштају приредбе и крсне славе, јаког скелета товаре вола на ражањ и носе га кући. Ноге су им од дебеле длаке и увек се кикоћу јер ни једна таква није фригидна – свршавају у ходу, на јаким листовима.“ Прочитајте, па кажите – нису ли заиста такве, иако их више можда и нема.

Књига „Конобарске и свакакве приче“ је пријатно освежење у нашој (преобимној, најчешће скрибоманској) прозној продукцији поново огрезлој у такозвани реализам.

Светислав Басара