Аутор: Радован Вучковић
Страна: 271
► Остали детаљи

„Милош Црњански главна је личност српске авангардне књижевности. Јавности се најпре представио драмском игром Маска, а потом је објављивао критике, песме, новеле, романе, путописе и мемоаре и у свим жанровима досегао највише вредности, уз истовремено њихово иновирање, па се може рећи да је Црњански и најзначајнији авангардист кога су Срби имали. Његови авангардни покушаји нису били одвећ радикални, али јесу успешни, па Црњански спада у мали број писаца који су своје новаторске замисли преточили у дела трајне вредности. Притом, у тој жељи да пише на нов начин, Црњански је изградио специфичан стил који искаче својом особеношћу из општих стилских карактеристика покрета и епохе којој је припадао. И програмске замисли Црњански је уобличавао препознатљивим и оригиналним језиком којим се издвајају из масе серијских текстова те врсте.

Дело Црњанског, наиме, неодвојиво је од широко схваћеног средњоевропског експресионизма. Преовлађујућа филозофија у његовим критичким и поетичким пројектима, које је понудио почетком двадесетих година, нису се разликовали много од општих представа експресионизма. Међутим, Црњански је ту изнашао решења, чак их је и именовао, која указују на његов индивидуални допринос који је, као јака стваралачка личност, дао општим настојањима авангарде. Назвао је своју варијанту новога књижевног смера суматраизмом, сматрајући да је тај изам произишао из бруталних ратних прилика. И замисао слободног стиха, коју је пре њега обзнанио Светислав Стефановић, Црњански је формулисао кратко и прегнантно, подразумевајући нашу књижевну ситуацију, иако је био упућен, као полиглота, у све оно што се тада дешавало на сцени авангардне књижевности у Европи.“