Књига о храсту

Композиција ове каже, хронике, венца записа, епских и лирских прича, романсиране историје и фактографског бревијара један је од интересантних примера у којој се мери једна прозна целина може дезинтегрисати и у коликим правцима ширити, а да заправо не одступа од основне идеје аутора да једним кључним симболом (дуб, храст) укроти и обједини безобално приповедање о митској и историјској судбини једног национа, условљеној колико општим збивањима у свету толико и његовом посебношћу.
(Љ. Шоп)

Храст је симбол дубоко укорењен у хтонику српског националног предања а разгранат кроз све токове Вујиновићевог приповедања у овој књизи. Он је једини главни јунак ове прозе…
(Б. Р. Милановић)
Све је у овој романескној приповести, некако, тролисно и столисно, разлистало и разгранато: у земљи, над земљом, на небесима, као историјско и магијско штиво, толико разбокорено и замршено да се чини како писац у првом делу није желео ништа историјски да размрси, већ напротив, да замота у још исказније клупко живота неисказе и неизусте. Није му ни на крај памети да „усуд живујућих око њега забележен у историјама разним“ своди на једну визију и један суд. Више му је стало да све то литераризује својим обновљеним приповесним моделом, који, посвевидно, има евидентну ауторску црту већ примењену у романима „Вучји накот“ и „Паника у интерситију“. С тим што је исказано присутнији модел примењен у „Вучјем на-коту“.
(Љ. Ћорилић)