Књига о Достојевском - болест прекомерног сазнања

У књизи Јасмине Ахметагић анализирана су дела која не чине централну струју опуса Достојевског, од којих нека нпр: уопште нису проучавана у нашој средини (Газдарица), али о њима постоји опсежна библиографија ван нашег говорног подручја.

Но, и када је реч о делима о којима је и код нас и у свету много писано, ауторка успева да пружи сасвим нове и другачије увиде, захвалјујући интердисциплинарном приступу (спој психологије, психијатрије, наратологије и књижевне теорије). Ахметагићева је по том методолошком оквиру, више заступлјеном у европским, а највише у америчким проучавањима књижевности, иначе одабраном и у њеној претходној књизи, дефинитивно изван наше средине, чиме књига постаје још значајнија, јер утемелјује и развија једну струју мишлјења која на тако потпун начин није заступлјена у нашој науци о књижевности.

Посебна вредност ове књиге је­сте дијалог који се на њеним страницама води са проучаваоцима дела Достојевског.

Ауторка је полемична и према онима који важе за највеће познаваоце дела Достојевског (нпр. Бахтину), али је та полемичност дискретна и подразумева да су ауторитети поставлјени у дијалошку позицију.

Оно што треба истаћи је једноставност с којом је написана ова, иначе, сложена књига која се, фокусирана на дела Достојевског, бави централним лјудским искуствима, од којих је љубав и губитак капацитета за блискост можда и једно од најважнијих.