Аутор: Радивој Радић
Страна: 202
► Остали детаљи

„Драг ми је Платон, али ми је истина још дража“ Аристотел (384–322) Још у временима када се српска историографија тек помаљала, на самом крају XVIII и у првим деценијама XIX века, двојица умних људи, двојица великана, Доситеј Обрадовић (1742–1811) и Вук Стефановић Караџић (1787–1864), мудро и трезвено упозоравали су и саветовали будуће посленике на пољу историјске науке да буду привржени истини. Први је наглашавао да му „ништа на свету није милије ни љубезније од мојега рода; но, колико га више волим, толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити“, али и „неук не може науку трпети јер ма како наука дође, сва власт која је на сујеверју основана и утврђена ће пропасти“. Код другог наилазимо на јасно изражену свест о томе да се историја не може писати без извора, а да се извори не могу употребљавати без критике, односно разликовања онога што је веродостојно и поуздано од онога што је легендарно или тенденциозно. Уз то, Вук Караџић истрајава на томе да „никад није збацио с ума истину, која је у историји најглавнија ствар“. Премда би се Доситејево упозорење пре свега могло означити као етичко, а Вуково као сциентистичко, односно методолошко, у оба случаја се у први план ставља историјска истина лишена било какве врсте пристрасности. Караџићеви методолошки принципи касније су до пуног изражаја дошли у радовима Илариона Руварца (1832–1905), „оца“ српске критичке историографије, и ништа мање заслужног Љубомира Ковачевића (1848–1918), као и њихових потоњих следбеника. На том плану, поготово када је у питању историјска методологија, Вук Караџић би се могао сматрати весником и неком врстом претече српске критичке историографије. У оновременој Србији, међутим, нису сви следили разборита и племенита начела Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Напротив, код групе ондашњих псеудоисторичара, односно историка романтичара, а то су, пре свих, били Милош С. Милојевић (1840–1897) и Сима Лукин Лазић (1863–1904), историјска истина је робовала дневној политици и била „прилагођавана“ потребама националне пропаганде. У својој књизи „Двије оскоруше, једна мени друга њему“, у којој ненаучним аргументима покушавао да се одбрани од оправдано оштро изречених критика знаменитог историчара Станоја Станојевића (1874–1937), Сима Лукин Лазић је у немоћи да се супростави научно образложеној аргументацији усредсредио се на родољубље и славодобитно грмео: „Да ми је само знати, да ћу тим усрећити род и народ свој, вјеруј ми, ја бих слатко поднио и ону највишу жртву, вишу и од живота, вишу и од части: лагао бих дан и ноћ – лагао бих као пас“. Овај став, изречен са непримереном опорошћу, на жалост, постао је нека врста креда, завета или својеврсне „Хипократове“ заклетве свих потоњих нараштаја псеудоисторичара, а све до нашег времена. И данас, као уосталом и пре сто педесет година, у претпрошлом XIX столећу, ова дилема, иначе сасвим непотребна, није изгубила ништа од своје актуелности. Напротив, она још увек постоји. Да ли корачати стазом научне истине, каткад веома кривудаве, заметне и несигурне, или се лагодно кретати кроз пространо беспуће сањарија и измаштаних пожељних претпоставки, па, не ретко, и ординарних лажи?