Када нас наопусте све легенде, кaд умире Хабермас, када наоко остајемо сасвим сами, ћудљиво наше међувреме има много шта да нам каже. То је све налик на оне пукотине које су за све нас освојиле сотије и романе Андре Жида. Сажето казивање није ничији трнаскрипт, нити она кафкијанска биографија коју, увек из почетка, пишемо пред наоко невидљивим иследником. Кратка прича је све само не самозадовољни почетак и крај поза, као некадашњи енглески романи, увек има хладан реп. Ранко Павловић то добро зна, и стога његова накнадна промишљања имају неодољиву арому скрајнутости, забрањеног воћа, истина обично недодирљивих, кањона одиста неиспитаних. Он пише као што ћути, а говори као дау негованој расејаности наших модерних времена, упркос, има све услове озарења. Пре него што колективни занос, тако кварљив и тако баналан, сви напусте. Само велики, јединствени, ћудљиви солиста може да насврати оном срећном застоју када је Томас Ман на основу затурене белешке остварио монументалну снагу. Кратка прича, бар уПавловићевој својини, свакад је празник дигресије, безразложне љубави која се не доказује, него јесте.

ИЗ МЕДИЈА

О награди:

http://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Godisnja-nagrada-Udruzenja-knjizevnika-pripala-ravnopravno-Pavlovicu-i-Tepavcevicu/356296

http://lat.rtrs.rs/vijesti/vijest.php?id=190001

Интервју са аутором:

http://bbportal.info/magazin/ranko-pavlovic-nas-jezik-je-nazalost-zagaden-tudicama/