Autor: Прилог историји српске језичке политике
Strana: -
► Ostali detalji

Само
неколико месеци после Новосадског договора – састанка лингвиста и књижевника из
Београда, Загреба, Сарајева и Новог Сада, који су, децембра 1954. у Новом Саду,
закључили да је књижевни језик Срба, Хрвата и Црногораца јединствен, да као
такав треба свуда слободно да се развија и користи (с оба писма, оба изговора и
називом српскохрватски/хрватскосрпски), и да треба што пре израдити његов правопис,
књижевни речник и терминологију – показало се (већ у априлу 1955) да ни сви
потписници тих закључака не мисле исто о њиховом значењу и начину остваривања.
Временом су се те разлике толико повећале да се на крају (одрицањем Матице
хрватске од Новосадског договора, априла 1971) стигло до тачке с које није био
могућ повратак ни на какав заједнички рад. По Договору је завршен само Правопис
српскохрватскога језика. Рад на терминолошким речницима заустављен је
објавом Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, а
израда Речника српскохрватскога (хрватскосрпскога) књижевног језика
прекинута је после објаве двеју првих књига; Матица српска и Матица хрватска
нису могле да се договоре како да тај рад заједнички заврше.


Аутор ове књиге – лингвист, члан Управног
одбора Матице српске и секретар Југословенског терминолошког одбора, а
истовремено на важним политичким положајима – активно је учествовао у
најбурнијем делу тог језичко-политичког процеса, од 1965. до 1971. године.
Његово је сведочење обележено изворном уверљивошћу, низом досад мало познатих
чињеница и јасним предочавањем повезаности језичких сукоба с општим политичким
збивањима у Југославији онога времена.