Strana: 222
► Ostali detalji

Нови роман Татјане Врећо представља сложени „градитељски“ пројекат којем ауторка прави синтезу свог досадашњег књижевног стваралаштва. Роман Кад птице бејаху… је ауторкина литерарна синтеза, јер су у њему сакупљене све теме блиске јунацима њених претходних романа и блиске сваком потенцијалном читаоцу.

…

Интертекстуалне релације новог романа Татјане Врећо су бројне. Прича о стварању града са почетка подсећа на само стварање света, а Библији се овај роман приближава и последњом сценом у којој је приказан Соколов град – апокалиптичном сценом (само)уништења: „И више ништа није видео, ништа није чуо, ништа није осећао. Све се претворило у светлост и бескрај”. Велики број прича подсећа на народна предања о ометању градње, о проклетству које треба да буде отклоњено, о необјашњивим природним појавама и слично. Страхопоштовање које народ исказује према мосту као симболу спајања и развоја наликује оном какво је присутно у Андрићевим текстовима.

Због комплексности саме приче и великог броја рукаваца, није могуће прецизно одредити жанр ком би овај роман недвосмислено припао. На тренутак се читаоцу може учинити да је реч о породичном роману, али он је подједнако и љубавни и историјски роман. Свако условно одређење романа на крају код читаоца подстиче и бројна питања – ко/шта чини породицу утемељивача Соколовог града, која љубав је доминантна у роману – љубав према особи или љубав према самом граду, где су границе између историје и мита?“ – Душан Ж. Петровић