Autor: Mišel Goslar
Strana: 385
► Ostali detalji

Knjiga Mišel Goslar Jursenar otkriva nam, s jedne strane, kako je Margerit de Krajankur postala Margerit Jursenar: rani gubitak majke, život uz dadilje i oca koji se, ne odustajući od sopstvenog pustolovnog života, posvetio njoj i njenom obrazovanju, njene prve patnje i njene prve, a već zrele tekstove, njene ljubavi i opšti stav, iskazan u podnaslovu ove biografije: kako bi otužno bilo biti srećan. S druge strane, Mišel Goslar se vraća na same izvore dela Margerit Jursenar (1903-1987), i u stvarnim ličnostima iz njenog života pokušava da prepozna junake njenih književnih dela, a u istinskim događajima njihove teme i zaplete. Posebnu je pažnju posvetila i njenom detinjstvu i odrastanju na imanju babe po ocu, i njenim vezama sa rodnom zemljom, Belgijom. "Danas, 26. decembra, napisala sam poslednji red Hadrijanovih memoara. [ ...] A okončala i ono što je, sve u svemu, bila najveća avantura mog života. [...] Završila sam tu knjigu hiljadu osamsto dvanast godina pet meseci i šesnast dana posle smrti bolesnika iz Tibura. Šezdeset generacija, ako brojimo tri po veku. U smislu ljudskog pamćenja, staraca koji deci poveravaju svoja sećanja, uzmimo dvadeset generacija, dvadeset starih izboranih ruku između toga čoveka i mene. [...] Ova knjiga me je naučila do koje sam mere malo sposobna da sudim sebi. Pod time, naravno, ne razumevam pozivanje na neki referentni sistem, donošenje moralnog suda, nego potpodelu, uspostavljanje odnosa, repera, viđenje svog života u celini i odozgo. Uistinu, ja sam živela u Tiburu, tamo umrla, možda, kao Hadrijan na Ahilovom ostrvu." - M. Jursenar