Књиге писане у сврху учења подсказују вишеструка ограничења. Најпре, нису замишљене да се читају од корица до корица „у једном даху“. Упитно је заустављати се након сваке јединице и с помоћу вежби потврђивати, преиначавати или оспоравати предложену грађу. То је одувек био најбољи начин за чврсто утемељење и разборит развој сопственог мишљења. Између аутора и будућег редитеља генерацијска разлика толика је да већину представа потенцијално корисних за илустрацију грађе немају у заједничком сећању. Тиме је ризик да примери не постигну своју сврху поприличан. Опис неке сцене, колико год вешто написан, увек остаје мањкав.