Јабланови шуште страсно

            Један од лајтмотива Несторовићеве прозне стратегије јесу јабланови. Већ од посвете свом вишедеценијском пријатељу, сараднику и сабеседнику Каменку Катићу „икони телевизијског новинарства” па до открића које нам се нуди завршном напоменом која уоквирује причу да је наш романсијер чуо на сахрани свог пријатеља Катића његову причу о два јаблана, па читалац накнадно учитава коинциденцију између овог указивања и романескног штива које нас је читалачки носило… где овај симбол показује да приче о јаблановима круже.

Ту имамо случај да једна од Несторовићевих јунакиња Сенка Бјелајац из Бродаревог бријега који је чаробни брег нашем писцу и легло невероватних прича датих у временској вертикали, будући сликарка уместо потписа и иницијала на својим делима, као особени и већ мистични амблем оставља исцртан лик јаблана, што служи и као начин препознавања и заокружења приповедне линије. Баш онако као што лирски и епски мотиви везани за ово дрво у народној поезији и фолклору уопште путују и круже.

Индиректно несумњиво је да се јавља још један симболошки круг који писац подразумева тим пре што се у овој прози извесно осећа и присуство на овим просторима истините приче о принцу наше модерне поезије Јовану Дучићу, који је гоњен љубављу као „кофераш” стигао у Бијељину која је епицентар Несторовићевог завичајног поднебља. „Страсно шуме јабланови” и код Дучића и код Тихомира Несторовића и код Каменка Катића, једног врсног новинара за живота непризнатог и непознатог као писца.

Миљурко Вукадиновић