Autor: Hana Arent
Strana: 560
► Ostali detalji

"Verovatno se ni u čemu moderne mase radikalnije ne razlikuju od onih iz prethodnih vekova koliko po gubitku vere u Strašni sud: najgori su izgubili strah, a najbolji nadu. Još uvek nesposobne da žive bez straha i nade, ove mase su privučene svakim naporom koji može da im obeća nadu da će čovek stvoriti Raj koji su priželjkivali i Pakao kog su se bojali. Kao što Marksovo besklasno društvo začuđujuće podseća na mesijansko doba, tako i realnost koncentracionih logora najviše liči na srednjovekovne slike Pakla."

Prevele s engleskog: Ana Pejović i Ana Stefanović Verovatno se ni u čemu moderne mase radikalnije ne razlikuju od onih iz prethodnih vekova koliko po gubitku vere u Strašni sud: najgori su izgubili strah, a najbolji nadu. Još uvek nesposobne da žive bez straha i nade, ove mase su privučene svakim naporom koji može da im obeća nadu da će čovek stvoriti Raj koji su priželjkivali i Pakao kog su se bojali. Kao što Marksovo besklasno društvo začuđujuće podseća na mesijansko doba, tako i realnost koncentracionih logora najviše liči na srednjovekovne slike Pakla. Studija Izvori totalitarizma započinje analizom uspona antisemitizma u centralnoj i zapadnoj Evropi tokom 1800-ih godina, a zatim prelazi na proučavanje evropskog kolonijalnog imperijalizma od 1884. godine do izbijanja Prvog svetskog rata. Arent istražuje institucije i funkcionisanje totalitarnih pokreta, sa posebnim fokusom na dve istinske forme totalitarnih vlada u naše vreme – nacističku Nemačku i staljinističku Rusiju – koje ona vešto prepoznaje kao dve strane istog novčića, umesto suprotstavljenih ideologija desnice i levice. Iz ove perspektive, ona govori o evoluciji klasa u mase, ulozi propagande u odnosu na netotalitarni svet, upotrebi terora, kao i o prirodi izolacije i usamljenosti kao preduslovima za potpunu dominaciju. U ovoj knjizi na delu je uzvišeni um jednog čoveka strastveno otvorenog za iskustvo, um koji ne preza od konsekventnih zaključaka, koji ne zatvara oči onda kada je ugodnije ne videti, koji se bespoštedno bori sa samim sobom. Taj se duh ne da sputati resantimanima ili ulagivanjem ma kojoj sili: njega obavezuje samo ljubav prema čoveku i prema svetu, ljubav koja, i pored sveg znanja o užasima, razumom trijumfalno dela na boljitku sveta, pa makar i u sitnim koracima, ljubav kojoj nije potrebno utočište u znanju. Karl Jaspers