Autor: Đura Jakšić
Strana: 146
► Ostali detalji

Tiho se vije, oblake goni / Preziruć gleda u sunčan zrak... / Strelovit posle na zemlju roni / I krvlju kapa zemaljski mrak.

U poeziji Jakšićevoj nema nijednog vedrog osmeha, nijedne bezbrižne, blage šale, nepomućene radosti, ponosna blagovanja. Uzaman ćete osluškivati glase s anakreonske lire ili glase vesele satire. Nema ni tihog, ozbiljnog didaktičnog mudrovanja. I sami ljubavni glasi srećne ljubavi drhću od strepnje… Bura, gnev, srdžba, gromka kletva, divlje junaštvo, preziranje, ponositost, buran podsmeh, tama, magla… to vas sreta u ovim pesmama; a tihi proplanci u ovoj mrkoj, sumornoj planini jesu – nežna seta, duboka tuga i ljubav puna bola ili puna strepnje. To su osnovne boje, dah ovih pesama.

Svetislav Vulović
On je topliji, osećajniji, bujniji no ijedan srpski liričar, i u celoj srpskoj književnosti nema pesnika koji je u toliko potpunoj meri bio romantičar, sav u osećanju koje kipi i preliva se, i u mašti koja nema prepona.

Jovan Skerlić
Jakšića treba ponovo tražiti i nanovo otkrivati. Snažni, prkosni titanski duh izrazio se u stihovima punim zvučanja, boja i strasnog, patetičnog osećanja. Ako je u doba svoje pojave, a dugo i posle toga, Jakšić doživljavan kao nacionalni bard, danas, umesto da ga zaboravljamo, moramo ga nalaziti u dubljim slojevima svoje ljudske i narodne duše. Od borca za slobodu on se danas pretvara u modernog egzistencijalnog patnika koji se bori protiv svih zala iz Pandorinog krčaga svojim prodornim krikom i svojim ubojnim poklikom.

Dragiša Živković