Strana: 392
► Ostali detalji

Рукопис Марка Пиштала проговара о сложеним процесима дугог трајања и сложеног карактера који су довели 1920. године до обнављања Пећке патријаршије, тј. уједињења Српске православне цркве, тема важна, сложена, актуелна, испуњена бројним контроверзним тумачењима. Поузданог знања о њој, све до појаве овог дела, није било, или га није било довољно. Превасходно су доминирале тврдње које су само једним делом биле верне историјској истини, али и у много чему сучељене са научним истраживањима и резултатима до којих она досежу. Истраживања која је Пиштало обавио заснивају се на жељи и потреби научника да се прошлост сазна „онака каква је уистину била”. Резултати изложени у студији Историјски и канонски услови обнављања Пећке патријаршије 1920. године засновани су на истраживањима заснованим на примени научног метода историјске науке и саопштени на рационалан начин и језиком науке. Насупрот томе бројна тумачења прошлости најчешће су подређена непосредним државним, политичким, верским, националним, личним… а не научним интересима. Отуда их најчешће одликује једностраност, селективан избор историјских извора и чињеница, њихово тендециозно тумачење, намера да се „констрисаном” сликом прошлости оправдају презентовани ставови. Оно што је посебно важно истаћи је да истраживања и тумачења прошлости доносе две паралелне, мање или више различите, слике прошле стварности, али и сугеришу различита сагледавања савремености. Научни приступ какав заузима Марко Пиштало, што сматрамо посебним квалитетом овог рукописа, настоји да се прошлост истражи, рационално сагледа и саопшти.

Своје излагање и закључке до којих је дошао аутор заснива на архивској грађи похрањеној у Архиву Српске православне цркве, Архиву Југославије, Државном архиву Србије, Архиву САНУ. Консултовани су и објављени документарни и наративни извори. Посебно значајна сазнања стечена су темељним ишчитавањем оновремене периодике и штампе. У рукопису је демонстрирано и темељно познавање постојеће историографске литературе. Самим тим закључци до којих је аутор досегао, како показује ово истраживање, засновани су на „чврстом тлу историје”.

Академик Љубодраг Димић