Поезија Марије Ференчухове је захваљујући својој особености, разоткривајућој отворености, друштвеној тежини тема, као и уметничкој упечатљивости, семантичкој конзистентности изражавања и укупној снази израза заузела значајно место у савременој словачкој поезији. Њено стваралаштво карактерише концентрисаност на детаље, фрагменте, микроприче посматраног околног света, док његово депоетизовано песничко приказивање осцилира између полова објективизирајуће дистанце ока камере и рефлексивног проживљавања (раздробљеног) субјекта. У својим промишљено компонованим збиркама рефлектује пре свега теме изопштености, отуђење, егзистенцијалне несигурности, непроменљиве свакодневице, депатетизованог партнерства и мајчинства, фаталне болести или еколошке угрожености. Поезија Марије Ференчухове приказује узнемиравајућу дијагнозу неуралгичних тачки садашњости.