Autor: Eva Zonenberg
Strana: 148
► Ostali detalji

Eva Zonenberg (Ewa Sonenberg), poljska pesnikinja, esejistkinja, pijanistkinja, filozofkinja rođena je 1967. u Zombkovicama u Šleskoj. U Vroclavu je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja. Studirala je i književnost. U Krakovu je završila studije filozofije i predavala kreativno pisanje. Već za prvu zbirku pesama 1995. godine dobila je prestižnu Nagradu Georg Trakl. Njene književne večeri su veoma zanimljive, često «intrigantne» i «šokantne». Na originalan način kombinuje poeziju s muzikom i fotografijom.
Prevođena je na brojne evropske jezike. Nalazi se u mnogim antologijama savremene poljske poezije. Na srpskom je u obimnijim izborima objavljivana u ProFemini, Književnom magazinu, Književnom listu, Gradini, Politici, u banjalučkim Slovesima i Književniku i dr. Njena poezija nalazi se i u antologijama Moj poljski pesnički XX vek (2012) i Rečnik mlade poljske poezije (2013), kao i u dva obimna izbora poezije: Imperija suze (Beograd, Treći Trg, 2006) i Neuračunljivi (Banja Luka, Kuća poezije, 2016) u izboru i prevodu Biserke Rajčić.
Objavila je sledeće pesničke zbirke: Hazard (1995), Zemlja hiljadu notesa. Ispovesti Lindzi Kempa (1997), Planeta (1997), Povodac (2000), Bukteći tramvaj (2001), Čas ushićenja (2005), Pisano na pesku (2007), Godina vatrenog zmaja (2009), Izabrane pesme (2014), Hologrami (2015) .
Boraveći u Krakovu bavila se japanskom kulturom. Rezultat tog bavljenja je poema Pisma Bašu, koju zbog obimnosti nismo uvrstili u ovu zbirku. Na bavljenje Japanom usmerio ju je krakovski Muzej japanske umetnosti i tehnike Manga, koji pored izložbi organizuje razne kurseve, poput ceremonije kuvanja čaja, kaligrafije, plesa butoh, predavanja o zenu, koje je pohađala i završavala s diplomama.
Za Evu Zonenberg je karakteristično i to da svoje pesme ne objavljuje hronološki već tematski, o čemu svedoče sve njene zbirke, u kojima za svaku pesmu navodi kada je nastala. Tako da u jednoj zbirci nalazimo pesme nastale u razmaku od desetak, čak petnaestak godina, mada se stilski uklapaju u datu celinu.
Ako se može govoriti o slavi, stekla ju je, pre svega načinom interpretacije svoje poezije, preko veoma originalnih performansa, koji svuda nailaze na oduševljen prijem. Već duže vremena drži se slogana: Svaki čovek se rađa kao učitelj ili učenik. Ona je čas jedno čas drugo. Ne stoji u mestu kao mnogi drugi pesnici, već se „razvija“. Jer, po njoj, pisanje je izraz slobode. S tim što je u njenom slučaju izraz slobode na nivou mašte. Zbog toga nije pripadala nijednom pravcu ni grupi pesnika svoje generacije. Osim toga, ona je svojevrstan konceptualista. I pored slobode izražavanja, koju često pominje, njene pesme poseduju veoma promišljenu konstrukciju ili kako sama kaže: imaju solidne temelje. Premda joj feminizam nije stran, za sebe tvrdi da je „muški pesnik“, pre svega arhitekta, reklo bi se i postmodernista i postpostmodernista.
Spada u retke pesnike koji pišu veoma duge stihove, međutim njeno muzičko i filozofsko obrazovanje pridaju im ritam, odnosno prevode se i čitaju s lakoćom, iako su metafore kojima se izražava veoma složene, zahtevaju veoma solidno poznavanje njene ličnosti, njeno obrazovanje, načine izražavanja.