Аутори: Борислав Пекић, приредио Петар Пијановић
Страна: 331
► Остали детаљи

Нинова награда за роман године.
Наши градови су ти душу дали за грађанске ратове, као да су прављени да се на улицама кољемо: пословни центар са трговинама и надлештвима, па заштитни појас грађанских домова, а онда раднички квартови, али и они су опкољени градским летњиковцима, иза којих опет вребају сељаци. У тим концентричним круговима живи се један другом иза леђа, ред по ред смењују се богатство и немаштина, ред господе – ред фукаре, па опет ред господе и унедоглед тако, као годови у дрвету, као кришке... кришке затрованог воћа.

Арсеније Његован, кућевласник, рентијер и велепоседник, заљубљен је у своје куће које назива именима жена.

Одлазећи на аукцију за кућу Ника, коју је изнад свега желео, 27. марта 1941. забасаће на демонстрације против потписивања Тројног пакта и страдаће, као противник или присталица – ни сам није могао тачно да разлучи док су га жандари пребијеног вадили из сливника. Годинама не излази из куће гледајући двогледом са прозора како се развија Нови Београд на другој обали реке. Из своје измаштане стварности, пројекције своје поседничко-трговачке страсти и историјских траума, не знајући да му је све одузето, ствара лични однос према историји и искривљену слику света и одлучује да крене у ходочашће градом. Али, од 27. марта 1941. као да се ништа није променило: Арсеније упада у студентске демонстрације 1968. код новобеоградског подвожњака...

Са сигурношћу можемо тврдити да је Ходочашће Арсенија Његована Пекићев аутентични споменик Београду и српској грађанској класи у XX веку, свим њеним кратким успонима, дугим суновратима, трагичним епизодама и урбаним осцилацијама.