Autor: Милош С. Милојевић
Strana: 408
► Ostali detalji

Историјски роман Хајдук Станко мачваског писца Јанка Веселиновића настао је у оквиру завичајног пројекта Удружења Милош Милојевић из Црне Баре у Мачви са жељом да се кроз штампу овог романа представи историја и култура мачванске равнице. Ово је први пут да издање романа долази из Јанкове Мачве.

Роман Хајдук Станко представља својеврсни приказ Мачве. Најзначајније и највредније дело романописца Јанка Веселиновића, родом из Глоговца у Мачви. Представља један од најчитанијих романа. До сада је доживео више издања, али ово издање пред нама има посебан значај, јер долази из Црне Баре. Издавач се потрудио да окупи квалитетне мачване који нам доносе дело у луксузном издању. Гледало се да уз роман представимо и садашњу Црну Бару кроз Мурал Жељка Драгићевића који поред корица овог романа краси и центар Црне Баре.

Из Поговора др Милана Младеновића од Лужице:
Да нема Хајдук Станка, мало би ко данас знао за Јанка Веселиновића. Али коме уопште пада на памет, да ли би за чувеног мачванског хајдука ико икад чуо, да га није измислило перо његовог црнобарског земљака и сусељанина?

Да, пре измислило него осмислило, или преосмислило, јер знамените личности својих средина и њихова достигнућа очас потону у заборав ако их кроз своје дело не ослика или не изваја неки писац или их не опева народна песма. А када се то деси, када то сликање и вајање исклешу лик достојан да по некој одлици постане свеопшти узор у широком народном, или чак свечовечанском памћењу, ко онда мари за сликара и вајара? Па и за стварно постојећу личност која је послужила као узор? Кад се за наивчину каже„ Дундо Мароје“, а за тврдицу „Кир Јања“, ко уопште помишља на то, да ли су они као такви, стварно  остојали. А тек на Марина Држића и на Стерију!

Али ко онда мари и за стварно стање ствари? Сасвим се другачије приче и до данас испредају о стварном Станку Алексићу. Ниједна од бар три такве нема ничег приближног са дивонијским јунаком приповести. Опште је место у доданашњем народном памћењу да он није погинуо у боју на Равњу, ни он, ни његов побратим Зека Буљубаша, како би се то дало закључити из збрзаног завршетка романа. На тај ћемо се завршетак, због једног веома важног разлога, ускоро вратити. У том је памћењу Станко Алексић живео до своје шездесетосме године, што би прерачунавањем значило да га је Јанко Веселиновић у првом десетлећу свога живота могао срести и запамтити.

Друго опште место јесте срозавајућа прича о чувеном хајдуку као сецикесии разбојнику који је скончао од србске осветничке руке, што би се засигурно морало довести у питање и оспорити због далеког одјека и проношења злогласног призвука у ондашњем поимању хајдуштва, сасвим супротног од његовог данашњег узвеличавања.