Гробна места српских архијереја

У жељи да се од заборава сачува успомена на светле гробове српских архијереја, који у свим ратним збивањима деле судбину народа којем припадају и служе за време овоземаљског живота, у овој књизи дат је приказ живота, саркофага и гробова који су до данас сачувани. Наши архијереји сејали су своје кости не само по пространствима нашег несрећног Отачаства, данас раскомаданог, већ и ван њега, јер су они служили и у расејању и у изгнанству, певајући "песму Господњу у туђој земљи" (Пс. 136, 4).

Донедавно гробови српских јерарха налазили су се и у Албанији, Америци, Бугарској, Грчкој (Света Гора), Енглеској, Италији, Канади, Мађарској, Румунији, Русији, Турској и Швајцарској. У току последњих десет година пренети су у Отачаство посмртни остаци епископа жичког Николаја (Велимировића), из манастира Светог Саве у Либертивилу, САД, у Лелић, родно место владике Николаја, епископа далматинског Иринеја (Ђорђевића), из Лондона Енглеска у Врчане код Горњег Милановца, и епископа темишварског Антонија (Нака) из Лозане, Швајцарска, у Темишвар.

Посмртни остаци српских јерарха сахрањивани су углавном и њиховим катедралним храмовима и манастирима. Неки од њих изражавали су жељу да почивају у свом постригу. Неретко се догађало да посмртни остаци буду накнадно пренети из једног места у друго, а што ће се из ове књиге видети.

У немирним временима којих је у нашој историји било на претек, страдали су и гробови наших првојерарха. Поменимо само светог Саву, који је из гроба извађен и спаљен на Врачару. Слично се догодило и са моштима св. Максима у манастиру Крушедолу. Гроб епископа нишког Никанора је бомбардован, гроб епископа пакрачког Мирона обесвећен, гроб епископа славонског Емилијана недавно миниран, а надгробни споменик епископа далматинског Иринеја, у Лондону, изломљен је. У Сарајеву је пре овог последњег рата измештено српско гробље, као и гробови архијереја који су тамо годинама почивали.

Покушали смо да саберемо податке о сачуваним архијерејским гробовима. Међутим, већина гробова није позната јер о њима нема никаквих помена, чак ни о онима из наше најновије историје. За тројицу најновијих свештеномученика: митрополита дабробосанског Петра, митрополита црногорско-приморског Јоаникија и епископа горњокарловачког Саву још увек не постоје тачни подаци о времену и месту њиховог страдања.

Надамо се да ће се овом књигом сачувати успомена на оне који "поставши заједничари апостолски по живљењу и намесници по престолу... право управљајући речју истине (ИИ Тимотеју 2, 15), они у вери издржаше све до крви...".

Захваљујемо свима онима који су нам помогли да дођемо у овим тешким и чемерним времена до фотографија кивота, саркофага и гробова, и то нарочито до оних из крајева у које је данаса немогуће стићи.

Крагујевац, пред празник Светих српских мученика, 1999.

Сава, епископ шумадијски