Autor: Žak Lakarijer
Strana: 372
► Ostali detalji

Ne treba mešati knjige koje se čitaju na putovanju sa onima koje na putovanje navode.

Andre Breton

„Na svoje prvo putovanje u Grčku krenuo sam 1947, na poslednje u jesen 1966. Poslednja moja slika: ostrvo u Egejskome moru, bez drveća, sa jednim jedinim selom i goletnim predelom u kom se beda i lepota spajaju kao dve padine brega. Spoj suprotnosti, kao u Heraklitovoj rečenici koju predeli Kiklada neprestano sriču u svojoj svetlosti: „Protivno se udružuje i iz raznih tonova postaje najlepša harmonija, i sve biva borbom.“ Slika tog zagubljenog ostrva čvrsto se zadržava u meni, možda zato što je bila poslednja. Ipak, kako godine prolaze, uviđam koliko se u mom pamćenju uspomene mešaju kao u kakvoj zagonetnoj igri. Zašto neke, naizgled sasvim bezimene, uporno ostaju kao da hoće da podvuku neku poruku čiji mi smisao i dalje izmiče?“

Lakarijera smo upoznali preko glasovite edicije „Rečnici zaljubljenika“ (kod nas je objavljuje „Službeni glasnik“), gde je objavljena i Lakarijerova izvanredna knjiga „Rečnik zaljubljenika u Grčku“. „Grčko leto“, knjiga koja je pred nama, štivo koje je u Francuskoj i Grčkoj doživelo desetine izdanja, jedna povest „o svakidašnjoj Grčkoj od četiri hiljade godina“. Lakarijer je na prvo putovanje u Grčku krenuo 1947, a na poslednje 1966. Poslednja slika koje se seća jeste ostrvo u Egejskom moru, „bez drveća, sa jednim jedinim selom i goletnim predelom u kom se beda i lepota spajaju kao dve padine brega“. O da, Grčka je ta zemlja, nad kojom je Empedokle uzviknuo:“Plakao sam, jecao pri pogledu na ovu čudnu zemlju.“ Ovo štivo o Atosu, Kritu, majušnim manastirima, lepim kao dečje igračke, sa freskama što imaju one duboke oči što nas pohode u snu, o Antigoninim čempresima, pisano je za nas kojima je Mediteran ono jedino mesto gde se susreću sreća i spokoj, gde je život zbilja moguć, a da nije tek puko pretrajavanje. O, prepuna je čuda ova knjiga… Da li ste ikada pomislili da je moderan grčki jezik, ovaj koji sada čujemo na grčkim ulicama, star preko tri hiljade godina, pita se autor, da je jezik kojim mu se obraćao seljak iz jednog zaselka stariji od srušenog Zevsovog hrama što se video u blizini. Jednom, na Kritu, upoznala sam Engleza koji je držao piljarnicu. Rekao mi je da je u nekom prošlom životu bio profesor na fakultetu u Britaniji, ali da je prodao sve, kupio brod i došao sa porodicom u Grčku. Pitala sam zbog čega. Rekao je kratko: „Zbog svetlosti“. Ova knjiga je sva od svetlosti.

Sanja Domazet